lat

Горица Мојовић: Понижавање институција културе


ПОДЕЛИТЕ:

„Најновије промене у Музеју Николе Тесле и Народном позоришту драматична су потврда како ова власт понижава институције, овог пута културе.“, каже за Данас Горица Мојовић...

Не ради се само о деградацији најрепрезентативнијих културних установа, ради се и о томе да образовање, стручност, успех, неспорни резултати у раду морају да узмакну пред партијском подобношћу и исказаном подршком неприкосновеном вођи.

Ивона Јефтић уместо што измишља косовске бојеве и позива на дивљење нашим великим јунацима као што је Марко Краљевић, који је пре свега митска личност, могла је уместо старословенских књига да се упозна са ближом историјом , пре свега Музеја у који је пожелела да се смести након сто је, по њеној изјави достигла зенит на месту секретара за културу Града Београда. Да има икаквог знања, поштовања, савести, схватила би да се ничим није квалификовала да седне у фотељу једног Вељка Кораћа ( првог директора Музеја), Александра Маринчића, Марије Шешић, Владимира Јеленковића, Бранимира Јовановића. Сви врхунски интелектуалци, стручњаци, ауторитети у домаћим и светским размерама. Нема спора да су све њих постављале неке власти и неке странке, али су бар имале свест и савест и елементарно поштовање према знању и стручности. Ова власт све то потире, омаловажава! Није их брига, што су несувислији и неспособнији то су самоуверенији и бахатији. Победили су на изборима, све им се може!

Директор Народног позоришта Дејан Савић, тужно је рећи наследник Бранислава Нушића, био је једном директор на предлог Г17+, поново директор ка члан СНС уместо да буде смењен због неспособности, лоших услова рада у Народном позоришту, због тога што „шминкање фасаде и велике сцене“није завршио током претходне године, него је паре за то намењене морао да врати у буџет, што бар те радове није организовао до краја лета ове године, него усред сезоне кад Народно позориште прославља 150 година кад је у ствари почела са радом драма Народног позоришта, (касније опера и балет), што на основу личних афинитета прави небулозне уговоре са бившом зечицом, коју притом води на гостовања у иностранство, смењује једног од најуспешнијих директора Драме, Жељка Хубача. Хубач је по свим мерилима и критеријумима, признањима стручне јавности, одзивом публике, један од најбољих директора Драме у њеној историји. Савић га све време држи на краткој узици као в.д. То Хубача не омета да следи свој уметнички концепт, да верује у квалитет, одговорност, резултат, да храбро и часно упозорава на услове рада. Проблем са Хубачем је што је медијски много присутнији од минорног мешетара Дејана Савића, што нема афере које мора да заташкава потписима и изјавама лојалности владајућој странци и вођи. Хубач нема политичку боју, он само врхунски ради свој посао. Савић је политички до сржи обојен и опредељен, у складу са тим бира да се једино оглашава на вођиним неприкосновеним медијима ТВ ПИНК и ТВ ХЕПИ. То је његов резултат, то је његова заштита, то је његова предност. Ако је то предност, онда смо дубоко загазили у „Царство мрака“. Тако се зове представа са репертоара Народног позоришта чији назив брутално осликава нашу свакодневицу.

На крају морам да будем и лична. У гостовању на ТВ ХЕПИ Дејан Савић ме је због једне изјаве коју сам дала не знајући уопште да је за медије, на премијери „Балканског шпијуна“ прогласио малтене за носиоца завере против њега. На питање шта мислим о ангажовању бивше зечице одговорила сам да немам поја о чему се ради, али да ме ништа не би изненадило, да у Народном једино ради Драма и Жељко Хубач. То је послужило Дејану Савићу као излазна, политичка стратегија, а Миломиру Марићу као аргумент да је реч о политичкој ујдурми и да је проблем што сам ја постављала све директоре Народног позоришта и свих других београдских позоришта, а ето нисам Савића! Манипулатор какав јесте, Савић није објаснио да је као својевремено градски функционер никав утицај нисам имала на именовање директора Народног позоришта, као републичке институције. Кад је реч о градским позориштима јесам имала утицај и то до давне 2004. године, условно до маја 2008 . кад сам отишла из Скупштине града. Ти директори позоришта, као и сви други, нису били „моји“. Били су своји. Пре мене, после мене, данас. Неспорна имена српске културе, уз то, без поговора успешни директори: Бранко Цвејић (ЈДП), Светозар Цветковић (Атеље 212), Михајло Вукобратовић ( Теразије), Небојша Брадић (БДП), Ања Суша ( Душко Радовић), Игор Бојовић (Пинокио), Бранко Милићевић (Пуж), Ненад Ненадовић (Б. Буха), Душан Ковачевић (Звездара)…Срамно је све њих проглашавати било чијим. Нико од њих није био члан Демократске странке. Имала сам подршку, пре свега Ненада Богдановића као председника Градске владе, потом градоначелника, да бирамо само оне који су били најбољи. Јесу! Искрено речено да сам икад имала икакав утицај на избор директора Народног позоришта никад не бих подржала Дејана Савића.

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ