ћир

O STRANCI

  • DS DANAS
  • KORENI
  • OBNOVA
  • Demokratska stranka je najjača politička stranka u Srbiji sa preko 190.000 članova, 2 pokrajinska odbora, 25 okružnih, 23 gradska i 170 opštinskih odbora. U okviru stranke deluju Demokratska omladina i Forum žena, kao i Centar resornih odbora, Centar za edukaciju, Istraživačko-izdavački centar...

    Demokratska stranka je stranka sa najdužom tradicijom u političkom životu Srbije. Osnovana je 1919. godine (prisilno prestala sa radom 1945) i jedna je od prvih stranaka koja je obnovila svoj rad posle promene političkog sistema. Osnivačka skupština Demokratske stranke održana je 3. februara 1990. godine. Za prvog predsednika izabran je Dragoljub Mićunović. Na Skupštini DS održanoj 5. januara 1994. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Zoran Ðinđić.

    Demokratska stranka je motor promena u Srbiji. Od svog osnivanja, najpre kao opoziciona, a od 2000. godine kao stranka koja učestvuje u vlasti, DS je inicijator, pokretač i najbitniji učesnik svih važnih političkih i društvenih procesa u zemlji. Predvodila je najznačajnije akcije opozicije koje su na kraju dovele do pada nedemokratskog režima Slobodana Miloševića. Uzdrmala je režim protestima do tada nezapamćenim po masovnosti, maštovitosti i upornosti, zbog krađe glasova na izborima 1996. godine. Okupljanjem svih opozicionih snaga i formiranjem DOS-a definitivno je uspela 2000. godine da pobedi vlast koja je deset godina Srbiju uništavala ratovima, hiperinflacijom, izbornim i drugim krađama, kriminalom, bahatošću, međunarodnom izolacijom.

    Demokratska stranka ponudila je građanima viziju bolje, uspešnije, moderne, evropske Srbije izborom Zorana Ðinđića za prvog demokratskog predsednika Vlade Srbije. On je bio najveća nada i najveća žrtva Srbije na početku 21. veka. Mučki je ubijen 12. marta 2003. godine čime su uzdrmane ali ne i zaustavljene Srbija i Demokratska stranka. DS je ostala dostojna dela i žrtve Zorana Ðinđića.

    Posle ubistva Zorana Ðinđića članovi Demokratske stranke prepoznali su u Borisu Tadiću čoveka koji može i treba stranku da vodi u budućnosti, izabravši ga na Skupštini DS održanoj 22. februara 2004. godine za predsednika Demokratske stranke. Prepoznala je to i Srbija birajući ga dva puta za predsednika države, 2004. i 2008. godine.

    Od 2008. godine Demokratska stranka, koja je preuzela najveću odgovornost za vođenje države, suočava se sa dramatičnim izazovima: nastoji da odbrani legitimna prava Srbije na Kosovu i Metohiji, ali i da nastavi evropski put zemlje; bori se da očuva stabilnost u uslovima ekonomske krize, a da pritom, kao stranka socijaldemokratske orijentacije, zaštiti najugroženije slojeve stanovništva.

    Demokratska stranka, uprkos svim teškoćama, sprovodi najvažnije reforme u skladu sa najvišim evropskim standardima, reforme koje temeljno menjaju i uređuju naše društvo. U prethodnom periodu usvojeno je preko 700 zakona i drugih akata koji modernizuju Srbiju, završena je saradnja sa Haškim tribunalom, građani i građanke Srbije slobodno putuju u zemlje Evropske unije, sprovedene su važne reforme pravosuđa, odbrane... Dovršavaju se decenijama zapostavljani infrastrukturni projekti i započinju novi. Srbija je danas zemlja koja se odlučno bori protiv organizovanog kriminala, snažno podržava nezavisna regulatorna tela i institucije kojima je konačno omogućen rad, u vremenima nezapamćene ekonomske krize koja je zahvatila ceo svet obezbeđena je stabilnost budžeta i nove investicije, kao i značajni podsticaji poljoprivredi.

    Zahvaljujući, pre svega, predsedniku Borisu Tadiću Srbija je danas prepoznata kao zemlja kojoj su pomirenje i dobri odnosi u regionu među najvažnijim prioritetima.

    Na XV Skupštini Demokratske stranke 25. novembra 2012. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Dragan Ðilas.

    Na XVIII Skupštini Demokratske stranke 31. maja 2014. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Bojan Pajtić.

    Na prvim neposrednim izborima održanim 24. septembra 2016. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Dragan Šutanovac.

    Tokom više od dve decenije postojanja, Demokratska stranka pokazuje da je stranka koja pokreće i održava kontinuitet promena, koja ume da upravlja krizom, da preuzima rizike, ali i obezbeđuje stabilnost; da podnese najveće žrtve, ali i nastavi borbu za modernu, demokratsku Srbiju.

    Tokom više od dve decenije postojanja, Demokratska stranka pokazuje da je stranka koja pokreće i održava kontinuitet promena, koja ume da upravlja krizom, da preuzima rizike, ali i obezbeđuje stabilnost; da podnese najveće žrtve, ali i nastavi borbu za modernu, demokratsku Srbiju.

  • Demokratska stranka je jedna od retkih na domaćoj političkoj sceni koja ima idejne veze sa svojim političkim pretečama iz doba pretkomunističke Srbije.

    Zbog prestanka rada u periodu komunističkog režima od 1948. do 1990. godine, njena istorija je podeljena na deo u vreme Kraljevine Jugoslavije i deo posle obnove rada.

    Koreni
    Demokratske
    stranke

    Preteče Demokratske stranke (do 1919)

    Srpska napredna stranka osnovana je januara 1881. oko grupe mladih konzervativaca okupljenih oko lista "Videlo". Došla je na vlast podržana od kneza Milana. Sprovodi liberalne reforme, uverena da je to jedini put stvarnog osamostaljenja i napretka Srbije. Brzo je došla u sukob sa radikalima, sa kojima je u prvo vreme u savezništvu. Do 1883. SNS je donela prve zakone o prosveti, bankama, stajaćoj vojsci, dvostruko je povećala državni budžet, započela izgradnju železnice. Prvaci stranke bili su advokat Milivoj Piroćanac, pukovnik Milutin Garašanin, istoričar Stojan Novaković i ekonomista i istoričar Čedomilj Mijatović.

    Samostalna radikalna stranka osnovana je 1901. godine nakon što je grupa mlađih radikala istupila iz Narodne radikalne stranke, koja je prihvatila aprilski Ustav i fuziju sa naprednjacima. Samostalci se, prema Programu iz 1902. zalažu za principe izvornog radikalizma (jednodomnu Narodnu skupštinu, parlamentarnog monarha, smanjenje poreza, stvaranje Balkanskog saveza). Stranka je do 1914. promenila čak trojicu vođa - LJubu Živkovića (do 1905), LJubu Stojanovića (do 1912) i LJubu Davidovića (do 1919).

    Predratna Demokratska stranka (1919-1948)

    Istorija Demokratske stranke, prve jugoslovenske stranke i jedne od najjačih stranaka u međuratnom periodu počinje u februaru 1919. godine Osnivačkom konferencijom održanom u Sarajevu. U vreme kada je stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca još bilo u toku, osnivanje ovakve građanske-jugoslovenske stranke bilo je neka vrsta njegovog političkog jemstvenika. Nova stranka stvorena je od Samostalne radikalne stranke, Nacionalne stranke i Napredne stranke iz Srbije, kao i iz Srpsko-hrvatske koalicije, tada vladajuće koalicije u Hrvatskoj i Slavoniji, brojnih jugoslovenskih demokratskih grupa, pretežno iz Hrvatske i Dalmacije, kao i slovenačkih liberala. Prvaci ove nove stranke su LJubomir Davidović, Svetozar Pribičević, Jaša Prodanović, Vojislav Veljković, Božidar Maksimović, Kosta Kumanudi. NJen prvi predsednik bio je LJubomir Davidović, u narodu poznat i omiljen kao čika LJuba, koji je bio i predsednik Narodne skupštine i gradonačelnik Beograda.

    Na prvim izborima u Kraljevini SHS koji su održani 1920. Demokratska stranka osvaja najviše glasova pojedinačno (92), i u koaliciji sa drugim strankama formira Vladu, čiji je predsednik postao LJubomir Davidović. Demokratska stranka je još nekoliko puta tokom dvadesetih godina učestovala u Vladi, a posle zavođenja diktature kralja Aleksandra 1929. godine, prelazi u opoziciju, u kojoj ostaje sve do Drugog svetskog rata. Nakon smrti LJubomira Davidovića, na čelo Demokratske stranke dolazi Milan Grol, poznati srpski intelektualac i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

    Kada je Nemačka 1941. okupirala Kraljevinu Jugoslaviju, deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u Veliku Britaniju, gde sa ostalim strankama pristupa Vladi u izbeglištvu. Mlađi rukovodioci ostaju u zemlji i pod okupacijom jedni učestvuju u gerilskom pokretu Draže Mihajlovića, a drugi u antifašističkom pokretu Josipa Broza Tita.

    Posle završetaka rata i sporazuma Petra II Karađorđevića i Josipa Broza Tita, deo rukovodstva Demokratske stranke se vraća u zemlju i učestvuje u Privremenoj vladi. Predsednik Demokratske stranke, Milan Grol, postaje potpredsednik Vlade. Zbog komunističke represije i neregularnosti, rukovodstvo Demokratske stranke 1945. poziva narod da bojkotuje komunističke izbore.

    LJubomir Davidović

    (1863-1940)

    Zvali su ga Čika LJuba ili LJuba Mrav. Svojim životom postao je ne samo uzor svojoj stranci, već i simbol jednog vremena. Rođen 1863, u vreme dok se otomanski barjak još vijorio na Beogradskoj tvrđavi, umro je 1940, u predvečerje rata koji je uništio državu, čiji je najdosledniji zaštitnik bila njegova stranka, i društvo u kome je njegov život smatran za primer vrline. Živeo je na Vračaru.

    LJubomir Davidović bio je prvi srpski političar koji se u potpunosti odškolovao u svojoj zemlji. Završio je prirodni odsek na Filozofskom fakultetu Velike škole i bio je profesor gimnazije u mnogim mestima u unutrašnjosti Srbije. Bio je i profesor prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću. LJuba Davidović se oštro suprotstavljao Aleksandrovoj vladavini, naročito diktaturi uvedenoj 1929, ali su sve vreme bili u dobrim ličnim odnosima.

    Politički sazreo u doba kada je Narodna radikalna stranka već bila na vlasti, bio je jedan od prvaka njenog drugog pokolenja, koje se 1901. odvojilo od stranke. Godine 1912. postao je vođa Samostalne radikalne stranke, ali je i pre toga bio ministar (prosvete, u dva navrata 1904. i 1914), predsednik Narodne skupštine i predsednik Opštine Beogradske (1909).

    Politički sazreo u doba kada je Narodna radikalna stranka već bila na vlasti, bio je jedan od prvaka njenog drugog pokolenja, koje se 1901. odvojilo od stranke. Godine 1912. postao je vođa Samostalne radikalne stranke, ali je i pre toga bio ministar (prosvete, u dva navrata 1904. i 1914), predsednik Narodne skupštine i predsednik Opštine Beogradske (1909).

    U stranačkom vođstvu nasledio ga je 1940. Milan Grol.

    Fondacija Demokratske stranke danas nosi njegovo ime.

    Milan Grol

    (1876-1952)

    Rođen je 1876. u Beogradu. Školovao se u Prvoj muškoj gimnaziji i na Filološko-literarnom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je i diplomirao 1899. Potom dve godine provodi u Parizu na studijama književnosti i pozorišta. Prvo zaposlenje mu je bilo u Narodnom pozorištu u Beogradu na mestu pomoćnika dramaturga. Posao dramaturga obavlja od 1903. do 1906.

    Potom se posvećuje prosvetnom radu, postavši profesor francuskog jezika u Prvoj gimnaziji. Prosvetu napušta 1909. godine, kada je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu. U toku Prvog svetskog rata obavlja dužnost šefa srpskog Pres-biroa u Ženevi. Posle rata se vraća na mesto upravnika Narodnog pozorišta, gde ostaje sve do 1924. Te godine započinje njegova diplomatska i politička karijera - prvo je postavljen na mesto podsekretara u Ministarstvu inostranih dela, a zatim i na mesto ambasadora Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Turskoj.

    Za poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine je izabran 1925. na listi Demokratske stranke. Tri godine kasnije postao je i ministar prosvete, a na toj dužnosti ostaje do januara 1929. godine. Po prestanku ministarskog mandata organizuje osnivanje Kolarčevog narodnog univerziteta, na čijem čelu je bio od osnivanja do početka Drugog svetskog rata.

    Milan Grol je pre Drugog svetskog rata, pored niza književnih eseja i političkih članaka, prevoda s francuskog, libreta za operu, objavio "Pozorišne kritike" i "Iz predratne Srbije", a 1952. niz portreta prvih glumaca pod naslovom "Iz pozorišta predratne Srbije". Posle Grolove smrti, objavljene su posmrtno tri knjige: "Londonski dnevnik", "Iskušenja demokratije" i "Kroz dve decenije Jugoslavije".

    Milan Grol je pre Drugog svetskog rata, pored niza književnih eseja i političkih članaka, prevoda s francuskog, libreta za operu, objavio "Pozorišne kritike" i "Iz predratne Srbije", a 1952. niz portreta prvih glumaca pod naslovom "Iz pozorišta predratne Srbije". Posle Grolove smrti, objavljene su posmrtno tri knjige: "Londonski dnevnik", "Iskušenja demokratije" i "Kroz dve decenije Jugoslavije".

  • Šezdesetih godina mladi intelektualci organizuju prve opozicione grupe u bivšoj
    SFRJ, sa sedištem u Beogradu. Posle studentskih demonstracija 1968. godine, oni su osnovali Komitet za zaštitu prava čoveka i okupljali se oko pojedinih omladinskih i stručnih listova, delujući na taj način kao jedina opozicija komunističkom sistemu Josipa Broza Tita.

    Sledeći započete procese promena u istočnoj Evropi i tadašnjoj SFRJ, grupa od 13 intelektualaca odlučuje da obnovi rad Demokratske stranke. Oni su 11. decembra 1989. u Beogradu kao Osnivački odbor objavili "Pismo o namerama", programski proglas o osnivanju Demokratske stranke.

    Osnivači
    Demokratske stranke

    prof. dr Dragoljub Mićunović

    dr Kosta Čavoški

    Milovan Danojlić

    dr Zoran Ðinđić

    Gojko Ðogo

    dr Vladimir Gligorov

    dr Slobodan Inić

    Marko Janković

    dr Vojislav Koštunica

    Borislav Pekić

    Miodrag Perišić

    dr Radoslav Stojanović

    Dušan Vukajlović

    1990-1991.

    Osnivačka skupština obnovljene Demokratske stranke održana je 3. februara 1990. u Domu omladine u Beogradu. Za predsednika Stranke izabran je dr Dragoljub Mićunović. Novoformirani Glavni odbor bira Izvršni odbor Demokratske stranke na čelu sa dr Zoranom Ðinđićem. Osnovano je pedesetak opštinskih odbora, a 12. maja 1990. osnivačku skupštinu je održao podmladak Stranke - Demokratska omladina. Stranka 7. marta 1990. obnavlja izlaženje ranije zabranjenog glasila "Demokratija", koji je u tom trenutku prvi i jedini opozicioni list u Srbiji, a 4. maja 1990. organizuje prvi opozicioni protestni skup. Na demonstracijama nekoliko opozicionih stranaka, održanim 13. juna 1990. u Beogradu, policija je pred zgradom Televizije Beograd napala članove Demokratske stranke.

    Druga skupština Demokratske stranke održana je 29. septembra 1990. u Beogradu i na njoj je završeno konstituisanje organa stranke izborom Glavnog odbora i usvajanjem Statuta i Programa. Demokratska stranka je uspela da se, tokom jeseni 1990. godine, zajedno sa ostalim opozicionim strankama izbori za održavanje prvih višestranačkih izbora u Srbiji. Na izborima održanim 9. decembra 1990. Stranka je učestvovala u 176 od 250 izbornih jedinica i dobila 7 poslaničkih mandata. Nekoliko dana pre održavanja izbora grupa od deset uglednih članova Glavnog odbora predvođenih akademikom Nikolom Miloševićem napustila je Demokratsku stranku i osnovala Srpsku liberalnu stranku.

    Nakon izbora 1990. godine, Demokratska stranka je učestvovala na mitingu 9. marta 1991. koji su organizovale opozicione stranke zbog pokušaja režima da zaustavi proces demokratizacije u Srbiji. U studentskom protestu, koji je potom nastao, zapažena je uloga čelnika Demokratske stranke, posebno u artikulisanju zahteva kojima se tražilo smenjivanje rukovodstva TV Beograd, ostavka ministra unutrašnjih poslova, direktan prenos skupštinskih sednica i oslobađanje od odgovornosti svih uhapšenih demonstranata.

    Kako je u to vreme otpočeo rat na teritoriji bivše SFRJ, Stranka je u avgustu i septembru 1991. u Sarajevu organizovala susret predsednika parlamentarnih grupa svih republičkih parlamenata bivše SFRJ. Bio je to poslednji pokušaj da se zaustavi rat. Novembra iste godine, Glavni odbor Demokratske stranke je objavio Memorandum o rešenju jugoslovenske krize.

    1992-1993.

    Kako se političke napetosti na početku 1992. pojačavaju i kako je Glavni odbor DS procenio da je za takav razvoj događaja odgovoran pre svih Predsednik Republike, pokrenuta je peticija za ostavku Slobodana Miloševića. Peticija je potpisivana skoro tri meseca i sakupljeno je preko 840.000 potpisa. Tada je prvi put jedna politička stranka u Srbiji javno zatražila ostavku Slobodana Miloševića. Istovremeno, Demokratska stranka je objavila Deklaraciju o Srbiji kojom je obavestila građane o svom programu mirnog i demokratskog rešenja krize, uključujući i rešenje nacionalnog pitanja.

    Na prve višestranačke izbore za Skupštinu SR Jugoslavije, raspisane u maju 1992. godine, Demokratska stranka nije izašla zbog neravnopravnih izbornih uslova. Ukazujući na dalje zaoštravanje krize, neodgovornost režima i moguće tragične posledice nagomilanih političkih, socijalnih i ekonomskih problema, Poslanički klub DS je u Skupštini Srbije 28. juna 1992. predložio Platformu za sprečavanje građanskog rata. Glavni odbor odlučio je 13. juna 1992. da Demokratska stranka ne uđe u DEPOS. Nezadovoljni odlukom većine, grupa članova Glavnog odbora DS predvođenih tadašnjim potpredsednikom Stranke, dr Vojislavom Koštunicom, napušta DS i zajedno sa jednom grupom opštinskih odbora osniva novu stranku - Demokratsku stranku Srbije. Vreme je pokazalo da je odluka Demokratske stranke bila ispravna jer se DEPOS ubrzo raspao.

    Na prve višestranačke izbore za Skupštinu SR Jugoslavije, raspisane u maju 1992. godine, Demokratska stranka nije izašla zbog neravnopravnih izbornih uslova. Ukazujući na dalje zaoštravanje krize, neodgovornost režima i moguće tragične posledice nagomilanih političkih, socijalnih i ekonomskih problema, Poslanički klub DS je u Skupštini Srbije 28. juna 1992. predložio Platformu za sprečavanje građanskog rata. Glavni odbor odlučio je 13. juna 1992. da Demokratska stranka ne uđe u DEPOS. Nezadovoljni odlukom većine, grupa članova Glavnog odbora DS predvođenih tadašnjim potpredsednikom Stranke, dr Vojislavom Koštunicom, napušta DS i zajedno sa jednom grupom opštinskih odbora osniva novu stranku - Demokratsku stranku Srbije. Vreme je pokazalo da je odluka Demokratske stranke bila ispravna jer se DEPOS ubrzo raspao.

    Tokom 1993. Demokratska stranka je nastavila sa veoma živom spoljnopolitičkom aktivnošću, uz insistiranje na mirovnim varijantama rešenja krize u Bosni i Hercegovini. Kod izjašnjavanja za Vens-Ovenov plan, tada aktuelan predlog za rešavanje krize u BiH, Demokratska stranka se zalagala za prihvatanje one verzije plana koji je uvažavao srpske zahteve u vezi sa koridorom i suverenošću. Na unutrašnjepolitičkom planu Demokratska stranka je tražila od državnih organa radikalni rez protiv galopirajuće hiperinflacije i insistirala na stvaranju bilansa hrane i energije neophodnih za preživljavanje stanovništva pod sankcijama. Poslanici i organi Stranke su zahtevali odgovornost državnih organa zbog namernog potpirivanja hiperinflacije i pljačkanja građana. U jesen 1993. raskid radikalsko-socijalističke koalicije ukazao je na neophodnost novih izbora. Glavni odbor Demokratske stranke je procenio da je neophodno predstaviti se građanima modernom i agresivnom kampanjom. Građani su očekivali promene i u skladu sa takvim opredeljenjem za nosioca svih lista Demokratske stranke izabran je dr Zoran Ðinđić. Ozbiljnom i atraktivnom kampanjom Stranka je napravila prodor u širem biračkom telu Srbije i dobila skoro pola miliona glasova. To je za Stranku značilo ne samo 29 poslaničkih mesta, već i promovisanje novog, energičnijeg i ambicioznijeg karaktera stranke.

    1994-1995.

    Demokratska stranka tokom 1994. se sve više profiliše kao moderna stranka evropske orijentacije koja, po standardima Evrope, građanima nudi rešenje životnih problema.

    Na Vanrednoj skupštini Demokratske stranke održanoj 25. januara 1994. u Beogradu dr Dragoljub Mićunović podneo je ostavku, a za novog predsednika izabran je dr Zoran Ðinđić. Dr Dragoljub Mićunović je 1996. godine osnovao novu stranku – Demokratski centar, a 2004. godine Demokratski centar se ujedinio sa Demokratskom strankom.

    Posle uspeha na parlamentarnim izborima i promena u vrhu stranke, 1994. počinje kampanja koja ima za cilj jačanje DS. Osniva se više od 50 novih opštinskih odbora i učlanjuje preko 10.000 novih članova. Stranka je veoma aktivna i u saveznoj i u republičkoj skupštini. Poslanički klubovi Demokratske stranke predlažu niz sistemskih zakona: o privatizaciji, denacionalizaciji, vraćanju stare devizne štednje, antimonopolski zakon... Demokratska stranka pokreće inicijativu za raspravu o saveznoj državi tražeći da se odnosi između Srbije i Crne Gore urede na način koji je primeren federaciji. Vladajući socijalisti u Srbiji i Crnoj Gori odbijaju ove predloge. Kriza koja je tada započela u odnosima između Srbije i Crne Gore, okončala se 2010. proglašenjem nezavisnosti Crne Gore.

    Demokratska stranka organizuje niz javnih debata o najvažnijim ekonomskim i društvenim temama.

    Četvrta vanredna Skupština DS održana je 26. juna 1994. u Novom Sadu. Usvojen je novi Statut stranke kojim je predviđen veći uticaj lokalnih odbora. Zastupnici manjinskog mišljenja u stranci dobijaju pravo na interpelaciju. Na svakoj sednici Glavnog odbora stranka se izjašnjava o poverenju predsedniku tako što usvaja izveštaj o radu.

    Demokratska stranka je 1994. izrazila razumevanje za primedbe koje je Skupština Republike Srpske dala na predlog teritorijalnog razgraničenja koji je predložila Kontakt grupa i žestoko se usprotivila nerazumnoj odluci vlade SR Jugoslavije o zavođenju sankcija prema Republici Srpskoj i njenoj diplomatskoj izolaciji. Istovremeno smo pokušavali da utičemo na rukovodstvo Republike Srpske da prihvati mirno rešenje. Spoljnopolitički odbor Demokratske stranke angažovao se na pronalaženju mirnog rešenja, a poslednji pokušaj dr Zorana Ðinđića da se nađe mirno rešenje bio je organizovanje dolaska bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera u Republiku Srpsku. Rukovodstvo Republike Srpske je odbilo tadašnje predloge Džimija Kartera i okrenulo se pregovorima sa Slobodanom Miloševićem dajući mu ovlašćenje da pregovara u njihovo ime. Time su prekinuti kontakti Demokratske stranke sa rukovodstvom Republike Srpske i naši pokušaji da doprinesemo miru u Bosni i Hercegovini.

    U toku 1995. lideri Demokratske stranke, članovi spoljnopolitičkog odbora i predstavnici Demokratske omladine imali su niz susreta sa državnim, parlamentarnim i stranačkim predstavnicima Nemačke, Velike Britanije, Belgije, Mađarske, Rumunije... a predsednik Demokratske stranke se u Bonu susreo sa Vilijamom Vinerom, potpredsednikom OEBS. Na političkoj sceni Srbije, Demokratska stranka je pokrenula inicijativu u pravcu ujedinjavanja i ukrupnjavanja srpske opozicije. Tako se 26. novembra 1995. formira Demokratska alijansa koju čine Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Saborna narodna stranka i Srpska liberalna stranka, dok se Narodna stranka kolektivno učlanila u Demokratsku stranku.

    U toku 1995. lideri Demokratske stranke, članovi spoljnopolitičkog odbora i predstavnici Demokratske omladine imali su niz susreta sa državnim, parlamentarnim i stranačkim predstavnicima Nemačke, Velike Britanije, Belgije, Mađarske, Rumunije... a predsednik Demokratske stranke se u Bonu susreo sa Vilijamom Vinerom, potpredsednikom OEBS. Na političkoj sceni Srbije, Demokratska stranka je pokrenula inicijativu u pravcu ujedinjavanja i ukrupnjavanja srpske opozicije. Tako se 26. novembra 1995. formira Demokratska alijansa koju čine Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Saborna narodna stranka i Srpska liberalna stranka, dok se Narodna stranka kolektivno učlanila u Demokratsku stranku.

    U sedištu Demokratske stranke formiran je Krizni štab koji je za 26 dana sakupio 20 tona obuće i odeće, 40 tona hrane, opreme za decu, sanitetskog i hirurškog materijala i lekova u vrednosti od preko 120.000 nemačkih maraka. Humanitarna pomoć je organizovano dostavljana mestima i gradovima koji su prihvatili izbeglice. Ekipa Demokratske stranke je uspela da se probije kroz kolone izbeglica do Petrovca kod Banjaluke, odakle je evakuisano 50 majki sa bebama izbeglih sa Plitvica. Majke i deca su smešteni u Beograd, gde im je obezbeđena hrana i lekarska nega.

    1994-1995.

    Početak 1996. doneo je nove zaplete na političkoj sceni Srbije. Tada opozicione stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije napustile su Skupštinu i organizovale "Paralelni parlament". Iste godine, 9. marta, tada najjače opozicione stranke Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Građanski savez Srbije zajedničkim mitingom "Za promene – ZAJEDNO!" obeležile su godišnjicu devetomartovskih demonstracija, čime je počelo i formiranje nove opozicione koalicije – Koalicije ZAJEDNO. Demokratska stranka je nastavila da ukazuje na pljačkanje naroda od strane Miloševićevog režima. Oglasom u nedeljniku "Telegraf" Demokratska stranka upoznaje javnost da je tadašnji predsednik Republičke vlade, Mirko Marjanović, preko svoje firme "Progres" izvezao oko milion tona žita i tako napravio "dobar posao" za svoju firmu i sebe, a Srbiju ostavio bez žita. Predsednik Demokratske strane Zoran Ðinđić i urednik nedeljnika "Telegraf" optuženi su za uvredu Predsednika Vlade čije je ime proglašeno za jedan od "državnih simbola" kao što su grb, himna ili zastava. Demokratska stranka je na optužbe odgovorila dokaznim materijalom. Ne upuštajući se u tačnost navoda Demokratske stranke, sud je osudio Zorana Ðinđića na uslovnu kaznu, a urednika "Telegrafa" Dragana Belića oslobodio optužbe. Predsednik DS je ovo suđenje okarakterisao kao politički proces u kome se nije sudilo njemu, već Demokratskoj stranci i istini u Srbiji.

    Jesen 1996. obeležilo je smenjivanje guvernera Narodne banke Dragoslava Avramovića od strane tadašnje vlasti. Avramović staje na čelo novog sindikata – Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u Beogradu, a ova asocijacija postaje članica Koalicije ZAJEDNO. Na saveznim izborima Koaliciji ZAJEDNO pristupaju i Demokratska stranka Srbije i Demokratski centar. Dragoslav Avramović postaje nosilac izborne liste, ali se posle nekoliko dana povlači iz izborne trke. Bio je to težak udarac za Koaliciju ZAJEDNO, koja ne uspeva da pobedi na saveznim izborima koji su održani 3. novembra 1996. Međutim, građani su drugačije glasali na lokalnim izborima čiji je prvi krug održan istog dana. Kandidati Koalicije ZAJEDNO ostvarili su prednost, a u drugom krugu, koji je održan 17. novembra 1996. godine, pobeđuju na izborima za Skupštinu grada Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i preko 40 opština u Srbiji. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji. Opozicija je preuzela vlast u gradovima i opštinama u kojima živi preko 67 odsto biračkog tela.

    Milošević ovaj poraz, kao i sve koji će uslediti, nije mogao da primi dostojanstveno. NJegova supruga i on naređuju sudovima i izbornim komisijama da ponište izborne rezultate i proglase pobedu SPS i JUL. Građani Srbije ne prihvataju izbornu krađu i počinju protestni mitinzi u Beogradu i najvećim gradovima Srbije. Nakon dva dana na protestu, na kome se okupilo oko 100 hiljada Beograđana, organizovana je prva protestna šetnja ulicama Beograda. Ovaj primer sledili su i drugi gradovi u Srbiji. Tako su počeli mirni protesti građana u kojima je učestvovalo dnevno i po nekoliko stotina hiljada ljudi, protesti koji su zadivili svet, skrenuli pažnju na zaboravljenu Srbiju. Studenti i profesori Beogradskog univerziteta su se 22. novembra 1996. pridružili protestu protiv krađe glasova, pod nazivom "Studentski protest 96". Građanski i studentski protesti u Srbiji trajali su 88 dana. Milošević je pokušavao da ih uguši silom, stotine demonstranata je bilo uhapšeno i osuđeno, da bi februara 1997. priznao poraz pod pritiskom međunarodne zajednice i predao lokalnu vlast. Dr Zoran Ðinđić izabran je za prvog nekomunističkog gradonačelnika Beograda na sednici Skupštine grada Beograda koja je održana 21. februara 1997.

    Vlast Kolicije ZAJEDNO nije dugo trajala. Već u proleće 1997. predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković je probao da nametne sebe kao predsedničkog kandidata Koalicije ZAJEDNO za izbore koji je trebalo da budu održani do kraja 1997. Dr Zoran Ðinđić i dr Vesna Pešić su tražili da kandidat opozicione Koalicije bude ličnost koja ima najviše šansi da pobedi na izborima. SPO je takođe odbijao zahteve Demokratske stranke i Građanskog saveza Srbije da se Koalicija ZAJEDNO proširi sa svim opozicionim strankama. DS i GSS su se usprotivili načinu na koji je SPO organizovao vlast u Beogradu, pošto je tu vlast karakterisao nepotizam, kriminal i nestručnost. Na kraju, Demokratska stranka i Građanski savez su tražili da Koalicija ZAJEDNO ne izlazi na republičke izbore pre nego što se dobiju fer uslovi i obezbedili uslovi da se spreči izborna krađa. Predsednik SPO Vuk Drašković se tada susreo sa Miloševićem i posle susreta novinarima izjavio da njegova stranka izlazi na izbore. To je bio kraj Koalicije ZAJEDNO. SPO je krenuo u izbornu kampanju, a Demokratska stranka, Građanski savez Srbije, Demokratska stranka Srbije i još 18 stranaka organizovale su bojkot izbora. Na izborima, bez prave opozicije, pobedili su SPS i SRS, a predsednik Srbije nije izabran zbog neizlaska dovoljnog broja birača. Vuk Drašković je bio treći kandidat po broju glasova. SPO je za svoj neuspeh optužio Demokratsku stranku i uz podršku SPS-a i SRS-a smenio Zorana Ðinđića sa mesta predsednika Skupštine Beograda. U naredne tri godine, SPO je upravljao gradom Beogradom uz pomoć odbornika SPS-a.

    1998-1999.

    Period 1997-2000. bio je jedan od najtež ih za Demokratsku stranku. Bojkotujući izbore, DS je postala vanparlamentarna stranka. Protiv nje su bili svi - od vladajućih socijalista i ultranacionalista iz Srpske radikalne stranke, do SPO koji je nastojao da ostane jedina "istinska" opozicija. Pretilo se odbornicima, predsednicima opštinskih odbora DS-a, stranka je bila proterana iz medija i optuživana za izdaju i nepatriotsko ponašanje. Odgovor DS bio je jačanje stranačke organizacije i direktniji kontakt sa građanima. Ponovo je pokrenuta akcija povećanja broja članova, organizovana je mreža "sigurnih glasova", a članstvo se obučavalo za kontrolu izbornog procesa i konačni obračun sa režimom.

    Upravo u ovom najtežem periodu Demokratska stranka je značajno uvećala svoje članstvo. DS je od 1990. do 1994. imala oko 6.000 članova, u periodu od 1994. do 1997. oko 20.000 članova, a 2000. je dočekala sa više od 40.000 članova. Upravo ti članovi bili su snaga koja je iznela septembarske izbore 2000. i petooktobarsku, demokratsku revoluciju.

    Od 1998. situacija u Srbiji se dramatično pogoršavala. Sukobi na Kosovu buknuli su punom žestinom. Tadašnji predsednik SRJ, Slobodan Milošević, nije imao plan za rešavanje problema i zemlja je polako klizila u propast. Predsednik Demokratske stranke, dr Zoran Ðinđić, tražio je početkom 1998. da Vojska Jugoslavije zatvori granicu između SR Jugoslavije i Albanije, jer je bilo jasno da se tzv. OVK naoružava iz Albanije. Taj predlog je tadašnja vlast dočekala sa podsmehom. Demokratska stranka se usprotivila farsi sa referendumom o stranom mešanju u kosovski problem koju je organizovao tadašnji režim. Nešto kasnije, Milošević je prihvatio i strano mešanje, pa je američki izaslanik Ričard Holbruk mesece provodio posredujući između Hašima Tačija i Slobodana Miloševića, a Verifikaciona misija OEBS-a na čelu sa Vilijemom Vokerom boravila na Kosovu. Niko u međunarodnoj zajednici nije pružao podršku Srbiji i režimu Slobodana Miloševića.

    Posle propasti pregovora u Rambujeu, 24. marta 1999. počelo je NATO bombardovanje SRJ. Demokratska stranka je zauzela principijelan stav osuđujući NATO agresiju, ali i ukazujući da je tadašnji predsednik Milošević krivac za situaciju u kojoj se našla zemlja – da ratujemo bez saveznika protiv najmoćnije vojne sile na svetu. Režim je odgovorio satanizacijom Demokratske stranke. DS i njen predsednik optuživani su za izdaju zemlje i saradnju sa NATO paktom. Posle mučkog ubistva novinara Slavka Ćuruvije od strane Službe državne bezbednosti u aprilu 1999, predsednik Demokratske stranke dr Zoran Ðinđić napušta Beograd, jer se nalazio na spisku ljudi koje Miloševićev režim namerava da likvidira. Tokom bombardovanja sedište Demokratske stranke u Krunskoj ulici je više puta organizovano napadano i kamenovano.

    Bomardovanje Srbije okončano je donošenjem Rezolucije 1244 u UN i potpisivanjem Kumanovskog sporazuma kojim je predviđeno da upravljanje Kosovom i Metohijom preuzmu snage Ujedinjenih nacija, a da vojska i policija SRJ napuste tu teritoriju.

    Nekoliko dana po završetku rata, dr Zoran Ðinđić se vratio u Beograd. Demokratska stranka je inicirala stvaranje novog opozicionog bloka - Savez za promene, u koji su ušle skoro sve opozicione stranke koje su iskreno želele odlazak Miloševića sa političke scene Srbije.

    U leto 1999. godine Savez za promene je krenuo u kampanju kojom je traženo da Milošević podnese ostavku. Protesti su trajali čitavu jesen, ali nisu dali očekivani rezultat. Teror je bio sve veći. Stotine članova Demokratske stranke, Narodnog pokreta "Otpor" i drugih opozicionih stranaka svakodnevno su privođeni i hapšeni, a nezavisni mediji drakonski kažnjavani po tada važećem Zakonu o informisanju. Zemlja je tonula u sve dublju međunarodnu izolaciju.

    2000.

    Slobodan Milošević, potpuno uveren u svoju pobedu, raspisuje neposredne izbore za predsednika SRJ. Opozicione stranke uviđaju da je ovo poslednja šansa da ujedinjene sruše režim Slobodana Miloševića.

    Opozicija se prvi put okupila u jesen 1999. godine na okruglom stolu održanom u Demokratskom centru na inicijativu Dragoljuba Mićunovića. Bio je to početak formiranja najšireg opozicionog bloka od uvođenja višepartijskog sistema. Jula meseca 2000. potpisan je sporazum o zajedničkom izlasku na izbore 18 opozicionih stranaka. Tako je formirana Demokratska opozicija Srbije (DOS).

    Na predlog Zorana Ðinđića, za predsedničkog kandidata DOS-a izabran je predsednik DSS Vojislav Koštunica.

    Demokratska stranka je bila okosnica novog opozicionog bloka, a njen predsednik Zoran Ðinđić menadžer kampanje DOS-a.

    Demokratska stranka se za ove izbore pripremala mesecima unapred, precizno razrađujući kampanju "Milion sigurnih glasova". Stranka je formirala 14 mobilnih timova koji su obilazili Srbiju, pripremali članove za kontrolu izbornog procesa, za animiranje građana da izađu na izbore, za vođenje presudne kampanje za obaranje režima Slobodana Miloševića. Od trenutka raspisivanja do održavanja izbora karavan DOS-a obišao je više od 150 mesta u Srbiji. Aktivnostima DOS-a priključile su se i brojne nevladine organizacije, posebno Narodni pokret "Otpor" koji je vodio kampanju pod parolom "Gotov je!". Izveštaje o aktivnostima DOS-a objavljivali su samo lokalni mediji, dok su državni bili veoma šturi i svodili su se na omalovažavanje i kritiku opozicije.

    Na izborima održanim 24. septembra 2000. na koje je izašlo skoro 70 posto birača, DOS je odneo ubedljivu pobedu osvojivši apsolutnu većinu na izborima za predsednika, Saveznu skupštinu, pokrajinsku skupštinu Vojvodine, i preko stotinu gradskih i opštinskih skupština.

    Slobodan Milošević ni ovog puta nije nameravao da mirno prizna poraz. Pokušao je da pokrade glasove i organizuje drugi izborni krug. U čitavoj Srbiji organizovan je generalni štrajk, a 5. oktobra ispred Savezne skupštine u Beogradu okupilo se oko pola miliona ljudi iz svih krajeva Srbije. Vlast nije uspela da zaustavi kolone ljudi koji su dolazili na miting. Policija i vojska nisu pokazale spremnost da izvrše naređenja odlazećeg diktatora.

    Posle kraćeg sukoba policije i građana ispred Savezne skupštine, veliki broj ljudi ušao je u zgradu parlamenta iz čijeg se prizemlja ubrzo pojavio dim. Zapaljena je i zgrada Radio-televizije Srbije u Takovskoj ulici, a bilo je i drugih upada demonstranata u objekte koje su koristile institucije sistema ili stranke na vlasti. Tokom večeri preuzeti su i mediji, počeo je da se emituje program "Nove RTS", a izašao je i specijalni broj lista "Politika" sa naslovnom stranom na kojoj je bila fotografija Vojislava Koštunice.

    Posle Petog oktobra u Srbiji je formirana prelazna vlada. Svako ministarstvo je imalo tri koministra, po jednog iz DOS-a, SPO i SPS.

    Vanredni republički parlamentarni izbori održani su 23. decembra 2000. Na tim izborima, ubedljivu pobedu sa 176 mandata odnela je koalicija DOS. Bio je to i formalni kraj Miloševićevog režima. Tako se Srbija samo sedam dana pre početka novog veka priključila svetu osvojivši slobodu. Najznačajniju ulogu u toj borbi odigrala je Demokratska stranka, njeni brojni članovi i rukovodstvo.

    2001-2003.

    Nova Narodna skupština Republike Srbije izabrala je 25. januara 2001. godine prvu demokratsku, nekomunističku Vladu Srbije posle 60 godina, čiji predsednik je bio dr Zoran Ðinđić.

    Formiranjem Vlade, Srbija se našla na pravom putu da postane istinska demokratska država. Ostvarenje tog cilja i Srbiju i Demokratsku stranku dovodi pred nove zadatke. Upravo zbog toga, postalo je neophodno da se Program Demokratske stranke, koja je posle 10 godina opozicionog delovanja dobila poverenje građana i preuzela vođenje države, prilagodi novim okolnostima. Osnovna načela ostaju neizmenjena: insistiranje na demokratskim institucijama kao garanciji ostvarivanja prava, nenasilno i tolerantno rešavanje problema, uključenje u Evropu. Demokratska stranka svoju misiju vidi u osposobljavanju Srbije za izazove i šanse 21. veka što podrazumeva duboku izmenu društvene strukture.

    Nove demokratske vlasti zatekle su nefleksibilnu i neefikasnu birokratiju, organizovani kriminal i široko zastupljenu korupciju. Borba sa ostavštinom bivšeg režima započela je odmah, kako bi se omogućilo postavljanje temelja za sprovođenje sveobuhvatnih reformi. Istovremeno, nakon formiranja srpske Vlade, tadašnji koalicioni partner, Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, počinje sa napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika dr Zorana Ðinđića. Povlačenjem članova svoje stranke iz Vlade Srbije, Vojislav Koštunica ponovo dokazuje da nema hrabrosti da preuzme odgovornost. Umesto toga, odlučuje da neargumentovanim optužbama na račun Vlade, premijera i Demokratske stranke ruši ugled Vlade Srbije i odnose u DOS-u.

    Kao predsednik Vlade Srbije Zoran Ðinđić je na svaki način nastojao da popravi u potpunosti uništen međunarodni ugled Srbije. Sastajao se sa najvišim državnicima sveta, oni su počeli da dolaze u Srbiju, stizala je pomoć i upućivane su donacije.

    Svestan koliko je za budućnost Srbije presudna saradnja sa Haškim tribunalom, Ðinđić je imao hrabrosti i odlučnosti, najpre da uhapsi, a potom i isporuči Hagu Slobodana Miloševića.

    Ðinđićeva rešenost da se stvari u Srbiji brže menjaju nailazila je na otpore, kritike, oštra suprotstavljanja. U javnosti su počele da se šire optužbe za navodno nezakonito ponašanje premijera, ali i izdaju nacionalnih interesa.

    U novembru 2001. godine dok je Ðinđić boravio u poseti SAD, u Beogradu počinje pobuna JSO. Koliko god ta pobuna bila apsurdna, ona ne samo da ne nailazi na osudu, već dobija i političku podršku, pre svega DSS.

    Uprkos optužbama i opstrukcijama Zoran Ðinđić ne odustaje u nameri da reformama obezbedi da Srbija bude "na dobrom putu". Pokušavajući da osvešćuje i menja Srbiju, Ðinđić i u Demokratskoj stranci inicira promene.

    Na Skupštini stranke održanoj 5. oktobra 2001. usvojen je novi program stranke kreiran po ugledu na najnaprednije evropske stranke socijaldemokratske orijentacije. Osnovni principi DS su: sloboda, jednakost, pravda, tolerancija, a posebna pažnja posvećuje se socijalnim pitanjima. Stranka definiše i svoje državne principe: reforma savezne države, uspostavljanje mira na Kosovu, regionalna saradnja, članstvo u EU, jačanje demokratskih institucija, decentralizacija Srbije, jačanje lokalne samouprave, nezavisno sudstvo, borba protiv korupcije i kriminala.

    Sveobuhvatnost zahvata kojim je DS nastojala da menja društvene odnose u Srbiji imala je nebrojene protivnike: privilegovane bogataše, korumpirane biznismene, haške optuženike, izvršioce teških zlodela po nalozima režima Slobodana Miloševića, neprofesionalne i potplaćene novinare, političare iz opozicionih stranaka, ali i koalicione partnere iz Vlade.

    Sve te okolnosti uticale su na stvaranje atmosfere u kojoj se mogao dogoditi jedan od najtragičnijih događaja u novijoj srpskoj istoriji — ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Ðinđića, 12. marta 2003. godine.

    Dobar deo građana tek posle ubistva kao da se osvestio i shvatio i veličinu i značaj Ðinđićeve namere da Srbiju učini boljom, ali je shvatio i veličinu gubitka.

    U Srbiji je posle Ðinđićevog ubistva sprovedena široka policijska akcija "Sablja " u kojoj su pohapšene Zoranove ubice, ali otkriveni i počinioci nekih drugih teških zločina.

    Demokratska stranka je uspela i da se posle tragedije održi i ne poklekne. Zoran Ðinđić kao da je svojoj stranci ostavio jasno uputstvo: Srbija ne sme da stane!

    Demokratska stranka morala je da se suprotstavi pokušaju vraćanja Srbije u prošlost. Odluka članstva bila je da na tom zadatku stranku može najbolje da vodi jedan od dotadašnjih potpredsednika Boris Tadić.

    Boris Tadić izabran je da bude vođa liste na izborima održanim u decembru 2003. Profilišući se u toj izbornoj kampanji i kao novi lider DS, ali i kao novi lider Srbije, Boris Tadić 2004. postaje predsednik stranke, a građani ga na predsedničkim izborima biraju i za predsednika Srbije.

    2004-2007.

    U drugom krugu presedničkih izbora održanih 27. juna 2004. godine Boris Tadić ubedljivo pobeđuje kandidata SRS Tomislava Nikolića.

    Uprkos pobedi na neposrednim izborima Borisu Tadiću nije jednostavno da bude predsednik u zemlji u kojoj u izvršnoj vlasti ne učestvuje njegova stranka. Republičku vladu formirale su druge stranke (DSS, G17, SPO, NS, uz manjinsku podršku SPS). Ovako formirana Vlada u kojoj je glavnu reč vodila stranka premijera Vojislava Koštunice u više navrata pokazala je da i dalje vodi kampanju protiv DS, pa i njenog ubijenog predsednika Zorana Ðinđića. Osporavana je optužnica za ubistvo, ubijani su svedoci ubistva, a predaju prvooptuženog Milorada Lukovića Legije pratile su brojne kontraverze.

    DS nije imala mnogo izbora nego da 2005. godine napusti parlament, uprkos pokušajima da bude konstruktivna opozicija.

    Ni odnosi unutar Državne zajednice Srbija i Crna Gora, ali ni odnosi sa međunarodnom zajednicom nisu bili povoljni po Srbiju. Pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju započeti 2005. godine prekinuti su 2006. Te iste godine Crna Gora proglasila je nezavisnost.

    Boris Tadić je kao predsednik nastojao da uspostavlja dobre i prijateljske veze sa zemljama u regionu i šire, nastojao je da uistinu bude predsednik svih građana i da konstruktivnom politikom sačuva stabilnost u zemlji. Zahvaljujući takvom stavu bilo je moguće doneti i novi Ustav Srbije na dvodnevnom referendumu održanom u novembru 2006. godine.

    Demokratska stranka se, sledeći svoj program usvojen 2001, sve više približava socijaldemokratskim partijama Evrope, da bi 2008. godine bila primljena u Socijalističku internacionalu. Stranka koja je uvek iskazivala spremnost da promenama i u društvu i u sopstvenim redovima odnose čini racionalnijim i efikasnijim, na Skupštini DS održanoj u februaru 2006. godine menja svoj statut, produžava mandate funkcionerima na 4 godine, povećava broj potpredsednika sa 4 na 5 i odlučuje da bar jedno od potpredsedničkih mesta mora da pripadne ženskom kandidatu, kao i da na svim listama DS mora da bude bar 30 odsto žena, odnosno manje zastupljenog pola.

    U 2007. godini DS je pretrpela još jedan težak gubitak. Umro je Nenad Bogdanović, prvi gradonačelnik Beograda izabran na neposrednim izborima održanim 2004. godine. Glavni grad je izgubio čoveka koji je bio najzaslužniji za to što je Beograd poneo titulu "Grada budućnosti jugoistočne Evrope".

    Stranka koja je podnela najveće žrtve, uspevala je da sačuva poverenje građana i uveri ih da upravo DS ima najbolje i najodgovornije ljude sposobne da vode državu, gradove, opštine.

    2008-2011.

    Prevremeni izbori 2008. godine održani su posle jednogodišnjeg pokušaja kohabitacije, odnosno zajedničke vlasti DS i DSS formirane posle izbora 2007. godine.

    2008. godina bila je godina još jednog pokušaja saradnje između DS i DSS, ali i godina definitivnog razlaza ove dve političke stranke.

    Uzavrela politička situacija u Srbiji nastala posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova februara 2008. godine koliko god je na tom pitanju ujedinila sve stranke u Srbiji, na drugom ključnom pitanju, pitanju evropskih integracija, podelila je političku scenu, pa i samu Vladu Srbije.

    Demokratska stranka je i tada jasno definisala svoje političke ciljeve: zaštita legitimnih interesa Srbije na Kosovu i Metohiji, ali i odlučno nastavljanje puta ka EU.

    Ovako postavljen cilj doneo je koaliciji "Za evropsku Srbiju" koju je predvodila DS pobedu na parlamentarnim izborima 2008. godine.

    Formiranje nove Vlade omogućila je nova politika saradnje dve stranke do tada veoma udaljene: DS i SPS.

    Formiranjem Vlade u kojoj su bile članice koalicije "Za evropsku Srbiju" i koalicije "SPS−PUPS−JS" uspostavlja se prilično konzistentna politika i saglasnost oko najvažnijih ciljeva državne politike.

    U ovom periodu okončava se saradnja sa Haškim tribunalom hapšenjem najvažnijih optuženika, najpre Radovana Karadžića 2008, a potom i Ratka Mladića i Gorana Hadžića 2011. godine.

    Nastavlja se sa reformskim procesima i ispunjavanjem standarda neophodnih za priključivanje EU.

    Godina 2008. je u svakom pogledu bila potvrda takve politike Demokratske stranke. Boris Tadić je po drugi put pobedio na predsedničkim izborima i tako postao prvi predsednik samostalne Republike Srbije i prvi predsednik sa petogodišnjim mandatom.

    Za gradonačelnika Beograda izabran je kandidat DS Dragan Ðilas, u velikom broju gradova i opština u Srbiji DS formira ili participira u organima vlasti.

    Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, podrška evropskih zemalja, ali i podrška građana Srbije priključivanju zemlje Evropi (66 odsto građana se izjašnjavalo za priključenje EU), pobede na predsedničkim i parlamentarnim izborima, bila su priznanja politici Demokratske stranke.

    Onda je čitav svet, pa i Srbiju, zahvatila ekonomska kriza koju niko nije predvideo.

    U Srbiji opada proizvodnja, platni deficit se povećava, gube se radna mesta, nema novih investicija. Predsednik DS na Glavnom odboru stranke održanom u aprilu 2009. godine poručuje da ta godina nije godina ni za razvoj, ni za izbore koje opozicija zagovara. Ekonomski udar nije zaobišao Srbiju, a sve posledice još nisu bile sagledive.

    Uprkos svemu DS ne odustaje. Intenzivnom političkom i diplomatskom aktivnošću i komunikacijom gradi partnerske i saradničke odnose sa najvažnijim zemljama sveta: SAD, Kinom, Rusijom, članicama EU.

    Krajem 2009. Srbija ostvaruje i prvi veliki korak ka Evropi: dobija bezvizni režim i podnosi zvaničnu kandidaturu za članstvo u EU.

    U ovom periodu završava se i jedan od najdramatičnijih sudskih procesa: u novembru 2009. izrečene su pravosnažne presude ubicama Zorana Ðinđića.

    Uprkos ekonomskoj krizi, nestabilnoj i trajno napetoj situaciji na severu Kosova, DS ne odustaje od svojih osnovnih političkih i programskih ciljeva. Zajedno sa partnerima u Vladi i kroz institucije sistema pokušava da ublaži posledice svetske ekonomske krize, da vodi odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala, traži politička i mirna rešenja u dijalogu sa Prištinom, da privuče nove investicije, odbrani radna mesta i vodi socijalno odgovornu politiku.

    Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić inicijator je procesa pomirenja i saradnje u regionu. Odgovornost, razumevanje, saradnja, suočavanje sa prošlošću, okrenutost budućnosti — odlike su politike koju vodi DS.

    U decembru 2010. na redovnim izborima DS na Skupštini bira novo rukovodstvo stranke, potvrđujući za predsednika Borisa Tadića koji i tom prilikom jasno poručuje da će i na sledećim izborima koji treba da budu održani u zakonskom roku 2012. godine Demokratska stranka biti pobednik, pobednik zbog evropske budućnosti građana Srbije.

    Uprkos priznanjima za sprovedene reforme, uprkos pozitivnim ocenama za sve što je u Srbiji urađeno poslednjih nekoliko godina, Savet ministara EU odložio je 9. decembra 2011. odluku o dodeli statusa kandidata Srbiji za članstvo u EU, zahvaljujući rezervama koje su iskazale dve od 27 zemalja članica EU.

    Demokratska stranka nije odustala od svojih ciljeva. Nastavila je i nastaviće da rešava sve teške probleme i otvorena pitanja ne zato što to traži međunarodna zajednica nego pre svega zato što je to interesu građana Srbije.

    Dr Zoran
    Ðinđić

    (1952-2003)

    Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. Studirao je filozofiju i 1974. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u Konstanci.

    Govorio je da je studirao filozofiju 20 sati dnevno i da je istovremeno pohađao studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki Marks ne da nije najveći, već uopšte nije filozof. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom zbog organizovanja "ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista, zbog čega je sam putovao po celoj Jugoslaviji". Zbog tih aktivnosti bio je i osuđen, čak se i Vili Brant, nemački kancelar, zauzimao za njega pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" kod Jirgena Habermasa.

    Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

    Napisao je sledeća dela: "Subjektivnosti i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država" i "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu". Preveo je mnoga filozofska dela i autor je velikog broja novinskih prikaza.

    Nikad nije bio član Saveza komunista. Ipak, politikom se bavio sve vreme, aktivno od 1989. kada je sa još 12 intelektualaca inicirao obnavljanje Demokratske stranke, a na Skupštini Stranke 1990. bio je jedan od osnivača. Septembra 1990. je izabran za predsednika Izvršnog odbora, a onda, januara 1994. postaje predsednik Demokratske stranke.

    Za Demokratsku stranku je govorio da je kao preduzeće, nikako mesto za druženje, pojašnjavajući da svako u stranci mora da ima proizvod, "a to mogu biti plakat, poruka, kritika, nastup... i mora se znati ko taj proizvod koristi, da li je njime zadovoljan". Objašnjavao je ko može da bude političar: "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, kaže "ne" i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu stranku".

    Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji.

    U sudskom sporu sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.

    Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.

    U junu 2000. Ðinđić je pruzeo funkciju koordinatora u SZP, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Ðinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.

    Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike.

    Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.

    Ðinđić je avgustu 2002. u Pragu primio nagradu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovodenju demokratskih i ekonomskih reformi u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

    Voleo je takmičenja i provere. Bio je veoma strpljiv, obrazovan i pragmatičan. Trudio se da se ne ponavlja, birao bi jednu sliku, poruku, rečenicu i oko toga gradio priču. Priznavao je da nema pretenzija da kaže nesto epohalno, ali je smatrao da će ostati upamćen po velikim stvarima. Život nije mogao da zamisli bez ljudi jer ljudska komunikacija mu je bila potrebna kao uslov za proveru ideja i sposobnosti. Kod sebe je cenio spremnost da uči i priznaje greške, kao i spremnost da ih ispravlja, a kod drugih je cenio pouzdanost. Govorio je da nema poroka.

    Dr Zoran Ðinđić je ubijen 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Republike Srbije, zato što je pokušao da Srbiju oslobodi prošlosti i odvede je u budućnost.

    Ðinđić je iza sebe ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.

    www.zorandjindjic.org