ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Напад на опозицију је напад на демократију

- A +
Председник Покрајинског одбора Демократске странке за Војводину Мирослав Васин (www.vojvodina.gov.rs, архива) Београд, 10. маја 2017.

Ауторски текст Мирослава Васина за "Данас"

Многи новинари и аналитичари афирмисањем схватања „сви су они исти” снаже Вучића

Статус „дежурне или омиљене мете”, какав данас има опозиција у Србији, још је једна од специфичности нашег накарадног схватања демократије потпуно искарикираног система политичке борбе, који подразумева бескрупулозност владајућег естаблишмента, снисходљивост дела оних који треба да представљају опозицију и изложеност свим облицима рафалне политичке паљбе ка онима који се отворено супротстављају систему вредности наметнутом од стране данашњег владајућег режима.

Бити опозиционар у време Милошевића подразумевало је епитет издајника, народног непријатеља, кукавице и изрода, понеки пендрек по леђима или пут без повратка на Фрушку гору, а бити опозиција Вучићево време значи припадност „сорошевизму", нападе на лични интегритет и егзистенцију, јавни линч породице преко медија са националном фреквенцијом и бесрамних таблоида, монтиране процесе, претње, па и физичке нападе.

Трагично је да овакве појаве почињу да буду нормалне у свести грађана, а још је поразнија истина да се наши млади уче демократији кроз посматрање њене апсолутне негације. Политичка борба позиције и опозиције чини демократски темељ сваког развијеногдруштва. Та борба подразумева аргументе, политичку коректност и међусобно уважавање и много је примера у Европи како тај однос треба да изгледа. Странке се смењују на власти у зависности од квалитета својих идеја које грађани оцењују на изборима. И, уместо да се боре за овакву политичку свакодневицу, многиполитички аналитичари, уредници медија и новинари кроз стално омаловажавање опозиције, афирмисање схватања да су сви исти и поспрдно закључивање „да имамо још добру власт каква нам је опозиција", директно или индиректно, оснажују его Александра Вучића. Овим не желим да говорим о злонамерности поменутих, желим само да укажем на последице њиховог третирања опозиције.

Уместо напада на њу, опозицији у Србији треба помоћи. Она не може бити једина у Европи којој се грешке из прошлости не опраштају. Није нормална ситуација да оне странке које су одувек биле проевропске данас буду игнорисане од стране исте те Европе, а да наклоност ЕУ уживају они који су целу своју политичку биографију градили на антиевропејству. Није нормално да грађани још увек оцењују грешке од пре петнаест година и да оне буду много важније од катастрофалних потеза данашњих власти од којих нам зависи и свакодневица и будућност.

Наравно да овакав однос према опозицији представља посластицу за данашње властодршце и они га перфидно подстичу моћном медијском пропагандом. Подржаваш злочинца Харадинаја када кажеш да не треба кварити односе са пријатељском Француском и покушаваш да докажеш да је то земља у којој је правосуђе одвојено од државе, нападаш Вучића када указујеш на изборне малверзације, угрожаваш интегритет тужилаштва када тражиш да се коначно оконча истрага око Савамале. Ово је само неколико примера сатанизације опозиције.

Можда су овакве прљавштине очекиване у оваквом систему вредности, али није очекивано омаловажавање оних који трпе прилично тешке последице због свог супротстављања данашњем владајућем режиму. Парадигма да су сви исти доводи до апсурда да данас млади људи, студенти, поистовећују и опозицију и позицију, без обзира што је садашњи естаблишмент већ пет година на власти са стотинама неиспуњених обећања и са првим местом на свету по одливу младих паметних људи, попут храбрих студената. Студентски протести, као израз демократске побуне паметних, данас су запали у ћорсокак и из разлога што се доследни борци против Милошевићевог режима и чланови продемократских странака осећају непожељно на њима. лако је замислити како Вучић задовољно трља руке када млади борбу против његовог система поистовећују са борбом против свих. То му је најбоља гаранција дугогодишњег останка на власти.

Лепо је маштати о друштву без странака и сигурно је да сви желимо праведнију стварност, али ниједна демократска земља још такав систем није осмислила. Зато, мислим да не грешим када сматрам да је решење у строгом поштовању законских прописа који онемогућавају партократију. Први корак је доношење закона о пореклу имовине који би без милости третирао имовину политичара.

Опозиција мора дисати и зато је треба охрабривати. Јавна реч је најбоље средство.

Мирослав Васин, председник Покрајинског одбора ДС за Војводину

(Извор: Данас)

Повезане вести

Никола Лунић, капетан бојног брода у пензији и секретар ресорног одбора за безбедност, одбрану и ванредне ситуације Демократске странке

Војска Србије постаје Војска Југоимпорта

Београд, 11. маја 2017.Ауторски текст Николе Лунића за "Данас" Како избећи партијску контролу владајућег естаблишмента над системом одбране Југоимпорт СДПР је де јуре државно...
Председник Демократске странке Драган Шутановац (Фото архива)

Европи потребна нова политичка архитектура

Београд, 9. маја 2017.Ауторски текст Драгана Шутановца за "Данас" Дан Победе слави се широм нашег континента, тог дана пре 72 године, побеђен је фашизам. Након шест година...
Драгана Ракић, одборница ДС у Скупштини Града Вршца (Фото архива)

Убијање Антигоне на СНС начин

Вршац, 8. маја 2017.Ауторски текст Драгане Ракић за "Данас" Локална власт у Вршцу није дозволила комеморацију високом функционеру само зато што је био члан Демократске странке Није античка Теба него...
Др Марина Николић, председница Ресорног одбора ДС за образовање, науку, омладину и спорт (Фото: Александар Гирафон Живаљевић, архива)

Бунт и будућност политике у Србији

Београд, 5. маја 2017.Ауторски текст Марине Николић за "Данас" Млади не желе да буду као њихови родитељи. Свакако то већ нису. Они немају времена, њихово време брже пролази од времена њихових...
Петар Радојчић, генерал-потпуковник у пензији и заменик председника Одбора за безбедност, одбрану и ванредне ситуације Демократске странке

Генерал Петар Радојчић: Тероризам је пред вратима

Београд, 19. априла 2017.Ауторски текст Петра Радојчића Снажна експлозија која је 03. априла потресла метро у Санкт Петербургу и улетање камиона у пешачку зону у...