ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

2001–2003.

- A +
Др Зоран Ђинђић на седници Скупштине Србије (фото архива) Нова Народна скупштина Републике Србије изабрала је 25. јануара 2001. године прву демократску, некомунистичку Владу Србије после 60 година, чији председник је био др Зоран Ђинђић.

Формирањем Владе, Србија се нашла на правом путу да постане истинска демократска држава. Остварење тог циља и Србију и Демократску странку доводи пред нове задатке. Управо због тога, постало је неопходно да се Програм Демократске странке, која је после 10 година опозиционог деловања добила поверење грађана и преузела вођење државе, прилагоди новим околностима. Основна начела остају неизмењена: инсистирање на демократским институцијама као гаранцији остваривања права, ненасилно и толерантно решавање проблема, укључење у Европу. Демократска странка своју мисију види у оспособљавању Србије за изазове и шансе 21. века што подразумева дубоку измену друштвене структуре.

Нове демократске власти затекле су нефлексибилну и неефикасну бирократију, организовани криминал и широко заступљену корупцију. Борба са оставштином бившег режима започела је одмах, како би се омогућило постављање темеља за спровођење свеобухватних реформи. Истовремено, након формирања српске Владе, тадашњи коалициони партнер, Демократска странка Србије Војислава Коштунице, почиње са нападима на Владу Србије и њеног председника др Зорана Ђинђића. Повлачењем чланова своје странке из Владе Србије, Војислав Коштуница поново доказује да нема храбрости да преузме одговорност. Уместо тога, одлучује да неаргументованим оптужбама на рачун Владе, премијера и Демократске странке руши углед Владе Србије и односе у ДОС-у.

Као председник Владе Србије Зоран Ђинђић је на сваки начин настојао да поправи у потпуности уништен међународни углед Србије. Састајао се са највишим државницима света, они су почели да долазе у Србију, стизала је помоћ и упућиване су донације.

Свестан колико је за будућност Србије пресудна сарадња са Хашким трибуналом, Ђинђић је имао храбрости и одлучности, најпре да ухапси, а потом и испоручи Хагу Слободана Милошевића.

Ђинђићева решеност да се ствари у Србији брже мењају наилазила је на отпоре, критике, оштра супротстављања. У јавности су почеле да се шире оптужбе за наводно незаконито понашање премијера, али и издају националних интереса.

У новембру 2001. године док је Ђинђић боравио у посети САД, у Београду почиње побуна ЈСО. Колико год та побуна била апсурдна, она не само да не наилази на осуду, већ добија и политичку подршку, пре свега ДСС.

Упркос оптужбама и опструкцијама Зоран Ђинђић не одустаје у намери да реформама обезбеди да Србија буде "на добром путу". Покушавајући да освешћује и мења Србију, Ђинђић и у Демократској странци иницира промене.

На Скупштини странке одржаној 5. октобра 2001. усвојен је нови програм странке креиран по угледу на најнапредније европске странке социјалдемократске оријентације. Основни принципи ДС су: слобода, једнакост, правда, толеранција, а посебна пажња посвећује се социјалним питањима. Странка дефинише и своје државне принципе: реформа савезне државе, успостављање мира на Косову, регионална сарадња, чланство у ЕУ, јачање демократских институција, децентрализација Србије, јачање локалне самоуправе, независно судство, борба против корупције и криминала.

Свеобухватност захвата којим је ДС настојала да мења друштвене односе у Србији имала је небројене противнике: привилеговане богаташе, корумпиране бизнисмене, хашке оптуженике, извршиоце тешких злодела по налозима режима Слободана Милошевића, непрофесионалне и потплаћене новинаре, политичаре из опозиционих странака, али и коалиционе партнере из Владе.

Све те околности утицале су на стварање атмосфере у којој се могао догодити један од најтрагичнијих догађаја у новијој српској историји  убиство првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године.

Добар део грађана тек после убиства као да се освестио и схватио и величину и значај Ђинђићеве намере да Србију учини бољом, али је схватио и величину губитка.

У Србији је после Ђинђићевог убиства спроведена широка полицијска акција "Сабља " у којој су похапшене Зоранове убице, али откривени и починиоци неких других тешких злочина.

Демократска странка је успела и да се после трагедије одржи и не поклекне. Зоран Ђинђић као да је својој странци оставио јасно упутство: Србија не сме да стане!

Демократска странка морала је да се супротстави покушају враћања Србије у прошлост. Одлука чланства била је да на том задатку странку може најбоље да води један од дотадашњих потпредседника Борис Тадић.

Борис Тадић изабран је да буде вођа листе на изборима одржаним у децембру 2003. Профилишући се у тој изборној кампањи и као нови лидер ДС, али и као нови лидер Србије, Борис Тадић 2004. постаје председник странке, а грађани га на председничким изборима бирају и за председника Србије.