ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

1998-1999.

- A +
Подршка за будућност (фото архива) Период 1997-2000.био је један од најтежих за Демократску странку. Бојкотујући изборе, ДС је постала ванпарламентарна странка. Против ње су били сви - од владајућих социјалиста и ултранационалиста из Српске радикалне странке, до СПО који је настојао да остане једина "истинска" опозиција. Претило се одборницима, председницима општинских одбора ДС-а, странка је била протерана из медија и оптуживана за издају и непатриотско понашање. Одговор ДС био је јачање страначке организације и директнији контакт са грађанима. Поново је покренута акција повећања броја чланова, организована је мрежа "сигурних гласова", а чланство се обучавало за контролу изборног процеса и коначни обрачун са режимом.

Управо у овом најтежем периоду Демократска странка је значајно увећала своје чланство. ДС је од 1990. до 1994. имала око 6.000 чланова, у периоду од 1994. до 1997. око 20.000 чланова, а 2000. је дочекала са више од 40.000 чланова. Управо ти чланови били су снага која је изнела септембарске изборе 2000. и петооктобарску, демократску револуцију.

Од 1998. ситуација у Србији се драматично погоршавала. Сукоби на Косову букнули су пуном жестином. Тадашњи председник СРЈ, Слободан Милошевић, није имао план за решавање проблема и земља је полако клизила у пропаст. Председник Демократске странке, др Зоран Ђинђић, тражио је почетком 1998. да Војска Југославије затвори границу између СР Југославије и Албаније, јер је било јасно да се тзв. ОВК наоружава из Албаније. Тај предлог је тадашња власт дочекала са подсмехом. Демократска странка се успротивила фарси са референдумом о страном мешању у косовски проблем коју је организовао тадашњи режим. Нешто касније, Милошевић је прихватио и страно мешање, па је амерички изасланик Ричард Холбрук месеце проводио посредујући између Хашима Тачија и Слободана Милошевића, а Верификациона мисија ОЕБС-а на челу са Вилијемом Вокером боравила на Косову. Нико у међународној заједници није пружао подршку Србији и режиму Слободана Милошевића.

После пропасти преговора у Рамбујеу, 24. марта 1999. почело је НАТО бомбардовање СРЈ. Демократска странка је заузела принципијелан став осуђујући НАТО агресију, али и указујући да је тадашњи председник Милошевић кривац за ситуацију у којој се нашла земља – да ратујемо без савезника против најмоћније војне силе на свету. Режим је одговорио сатанизацијом Демократске странке. ДС и њен председник оптуживани су за издају земље и сарадњу са НАТО пактом. После мучког убиства новинара Славка Ћурувије од стране Службе државне безбедности у априлу 1999, председник Демократске странке др Зоран Ђинђић напушта Београд, јер се налазио на списку људи које Милошевићев режим намерава да ликвидира. Током бомбардовања седиште Демократске странке у Крунској улици је више пута организовано нападано и каменовано.

Бомардовање Србије окончано је доношењем Резолуције 1244 у УН и потписивањем Кумановског споразума којим је предвиђено да управљање Косовом и Метохијом преузму снаге Уједињених нација, а да војска и полиција СРЈ напусте ту територију.

Неколико дана по завршетку рата, др Зоран Ђинђић се вратио у Београд. Демократска странка је иницирала стварање новог опозиционог блока - Савез за промене, у који су ушле скоро све опозиционе странке које су искрено желеле одлазак Милошевића са политичке сцене Србије.

У лето 1999. године Савез за промене је кренуо у кампању којом је тражено да Милошевић поднесе оставку. Протести су трајали читаву јесен, али нису дали очекивани резултат. Терор је био све већи. Стотине чланова Демократске странке, Народног покрета "Отпор" и других опозиционих странака свакодневно су привођени и хапшени, а независни медији драконски кажњавани по тада важећем Закону о информисању. Земља је тонула у све дубљу међународну изолацију.