ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

1996-1997.

- A +


Скупштина - 1997.
Почетак 1996. донео је нове заплете на политичкој сцени Србије. Тада опозиционе странке у Народној скупштини Републике Србије напустиле су Скупштину и организовале "Паралелни парламент". Исте године, 9. марта, тада најјаче опозиционе странке Демократска странка, Српски покрет обнове и Грађански савез Србије заједничким митингом "За промене – ЗАЈЕДНО!" обележиле су годишњицу деветомартовских демонстрација, чиме је почело и формирање нове опозиционе коалиције – Коалиције ЗАЈЕДНО. Демократска странка је наставила да указује на пљачкање народа од стране Милошевићевог режима. Огласом у недељнику "Телеграф" Демократска странка упознаје јавност да је тадашњи председник Републичке владе, Мирко Марјановић, преко своје фирме "Прогрес" извезао око милион тона жита и тако направио "добар посао" за своју фирму и себе, а Србију оставио без жита. Председник Демократске стране Зоран Ђинђић и уредник недељника "Телеграф" оптужени су за увреду Председника Владе чије је име проглашено за један од "државних симбола" као што су грб, химна или застава. Демократска странка је на оптужбе одговорила доказним материјалом. Не упуштајући се у тачност навода Демократске странке, суд је осудио Зорана Ђинђића на условну казну, а уредника "Телеграфа" Драгана Белића ослободио оптужбе. Председник ДС је ово суђење окарактерисао као политички процес у коме се није судило њему, већ Демократској странци и истини у Србији.

Јесен 1996. обележило је смењивање гувернера Народне банке Драгослава Аврамовића од стране тадашње власти. Аврамовић стаје на чело новог синдиката – Асоцијације слободних и независних синдиката у Београду, а ова асоцијација постаје чланица Коалиције ЗАЈЕДНО. На савезним изборима Коалицији ЗАЈЕДНО приступају и Демократска странка Србије и Демократски центар. Драгослав Аврамовић постаје носилац изборне листе, али се после неколико дана повлачи из изборне трке. Био је то тежак ударац за Коалицију ЗАЈЕДНО, која не успева да победи на савезним изборима који су одржани 3. новембра 1996. Међутим, грађани су другачије гласали на локалним изборима чији је први круг одржан истог дана. Кандидати Коалиције ЗАЈЕДНО остварили су предност, а у другом кругу, који је одржан 17. новембра 1996. године, побеђују на изборима за Скупштину града Београда, Крагујевца, Ниша и Новог Сада, у већини београдских општина и преко 40 општина у Србији. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића у Србији. Опозиција је преузела власт у градовима и општинама у којима живи преко 67 одсто бирачког тела.

Милошевић овај пораз, као и све који ће уследити, није могао да прими достојанствено. Његова супруга и он наређују судовима и изборним комисијама да пониште изборне резултате и прогласе победу СПС и ЈУЛ. Грађани Србије не прихватају изборну крађу и почињу протестни митинзи у Београду и највећим градовима Србије. Након два дана на протесту, на коме се окупило око 100 хиљада Београђана, организована је прва протестна шетња улицама Београда. Овај пример следили су и други градови у Србији. Тако су почели мирни протести грађана у којима је учествовало дневно и по неколико стотина хиљада људи, протести који су задивили свет, скренули пажњу на заборављену Србију. Студенти и професори Београдског универзитета су се 22. новембра 1996. придружили протесту против крађе гласова, под називом "Студентски протест 96". Грађански и студентски протести у Србији трајали су 88 дана. Милошевић је покушавао да их угуши силом, стотине демонстраната је било ухапшено и осуђено, да би фебруара 1997. признао пораз под притиском међународне заједнице и предао локалну власт. Др Зоран Ђинђић изабран је за првог некомунистичког градоначелника Београда на седници Скупштине града Београда која је одржана 21. фебруара 1997.

Власт Колиције ЗАЈЕДНО није дуго трајала. Већ у пролеће 1997. председник Српског покрета обнове Вук Драшковић је пробао да наметне себе као председничког кандидата Коалиције ЗАЈЕДНО за изборе који је требало да буду одржани до краја 1997. Др Зоран Ђинђић и др Весна Пешић су тражили да кандидат опозиционе Коалиције буде личност која има највише шанси да победи на изборима. СПО је такође одбијао захтеве Демократске странке и Грађанског савеза Србије да се Коалиција ЗАЈЕДНО прошири са свим опозиционим странкама. ДС и ГСС су се успротивили начину на који је СПО организовао власт у Београду, пошто је ту власт карактерисао непотизам, криминал и нестручност. На крају, Демократска странка и Грађански савез су тражили да Коалиција ЗАЈЕДНО не излази на републичке изборе пре него што се добију фер услови и обезбедили услови да се спречи изборна крађа. Председник СПО Вук Драшковић се тада сусрео са Милошевићем и после сусрета новинарима изјавио да његова странка излази на изборе. То је био крај Коалиције ЗАЈЕДНО. СПО је кренуо у изборну кампању, а Демократска странка, Грађански савез Србије, Демократска странка Србије и још 18 странака организовале су бојкот избора. На изборима, без праве опозиције, победили су СПС и СРС, а председник Србије није изабран због неизласка довољног броја бирача. Вук Драшковић је био трећи кандидат по броју гласова. СПО је за свој неуспех оптужио Демократску странку и уз подршку СПС-а и СРС-а сменио Зорана Ђинђића са места председника Скупштине Београда. У наредне три године, СПО је управљао градом Београдом уз помоћ одборника СПС-а.