ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Обнова ДС

Обнова Демократске странке


Шездесетих година млади интелектуалци организују прве опозиционе групе у бившој СФРЈ, са седиштем у Београду. После студентских демонстрација 1968. године, они су основали Комитет за заштиту права човека и окупљали се око појединих омладинских и стручних листова, делујући на тај начин као једина опозиција комунистичком систему Јосипа Броза Тита.

Следећи започете процесе промена у источној Европи и тадашњој СФРЈ, група од 13 интелектуалаца одлучује да обнови рад Демократске странке. Они су 11. децембра 1989. у Београду као Оснивачки одбор објавили "Писмо о намерама", програмски проглас о оснивању Демократске странке.

Оснивачи Демократске странке:Оснивачи
  1. др Коста Чавошки
  2. Милован Данојлић
  3. др Зоран Ђинђић
  4. Гојко Ђого
  5. др Владимир Глигоров
  6. др Слободан Инић
  7. Марко Јанковић
  8. др Војислав Коштуница
  9. др Драгољуб Мићуновић
  10. Борислав Пекић
  11. Миодраг Перишић
  12. др Радослав Стојановић
  13. Душан Вукајловић

1990-1991.

Прва изборна Скупштина Демократске странке (фото архива) Оснивачка скупштина обновљене Демократске странке одржана је 3. фебруара 1990. у Дому омладине у Београду. За председника Странке изабран је др Драгољуб Мићуновић. Новоформирани Главни одбор бира Извршни одбор Демократске странке на челу са др Зораном Ђинђићем. Основано је педесетак општинских одбора, а 12. маја 1990. оснивачку скупштину је одржао подмладак Странке - Демократска омладина. Странка 7. марта 1990. обнавља излажење раније забрањеног гласила "Демократија", који је у том тренутку први и једини опозициони лист у Србији, а 4. маја 1990. организује први опозициони протестни скуп. На демонстрацијама неколико опозиционих странака, одржаним 13. јуна 1990.у Београду, полиција је пред зградом Телевизије Београд напала чланове Демократске странке.

Деветомартовске демонстрације (фото архива) Друга скупштина Демократске странке одржана је 29. септембра 1990. у Београду и на њој је завршено конституисање органа странке избором Главног одбора и усвајањем Статута и Програма. Демократска странка је успела да се, током јесени 1990. године, заједно са осталим опозиционим странкама избори за одржавање првих вишестраначких избора у Србији. На изборима одржаним 9. децембра 1990. Странка је учествовала у 176 од 250 изборних јединица и добила 7 посланичких мандата. Неколико дана пре одржавања избора група од десет угледних чланова Главног одбора предвођених академиком Николом Милошевићем напустила је Демократску странку и основала Српску либералну странку.

Прваци Демократске странке у обраћању грађанима на трибини (фото архива) Након избора 1990. године, Демократска странка је учествовала на митингу 9. марта 1991. који су организовале опозиционе странке због покушаја режима да заустави процес демократизације у Србији. У студентском протесту, који је потом настао, запажена је улога челника Демократске странке, посебно у артикулисању захтева којима се тражило смењивање руководства ТВ Београд, оставка министра унутрашњих послова, директан пренос скупштинских седница и ослобађање од одговорности свих ухапшених демонстраната.

Како је у то време отпочео рат на територији бивше СФРЈ, Странка је у августу и септембру 1991. у Сарајеву организовала сусрет председника парламентарних група свих републичких парламената бивше СФРЈ. Био је то последњи покушај да се заустави рат. Новембра исте године, Главни одбор Демократске странке је објавио Меморандум о решењу југословенске кризе.

1992-1993.

Главни одбор Демократске странке у Великој Плани (фото архива) Како се политичке напетости на почетку 1992. појачавају и како је Главни одбор ДС проценио да је за такав развој догађаја одговоран пре свих Председник Републике, покренута је петиција за оставку Слободана Милошевића. Петиција је потписивана скоро три месеца и сакупљено је преко 840.000 потписа. Тада је први пут једна политичка странка у Србији јавно затражила оставку Слободана Милошевића. Истовремено, Демократска странка је објавила Декларацију о Србији којом је обавестила грађане о свом програму мирног и демократског решења кризе, укључујући и решење националног питања.

Плакат за кампању Поштено (фото архива) На прве вишестраначке изборе за Скупштину СР Југославије, расписане у мају 1992. године, Демократска странка није изашла због неравноправних изборних услова. Указујући на даље заоштравање кризе, неодговорност режима и могуће трагичне последице нагомиланих политичких, социјалних и економских проблема, Посланички клуб ДС је у Скупштини Србије 28. јуна 1992. предложио Платформу за спречавање грађанског рата. Главни одбор одлучио је 13. јуна 1992. да Демократска странка не уђе у ДЕПОС. Незадовољни одлуком већине, група чланова Главног одбора ДС предвођених тадашњим потпредседником Странке, др Војиславом Коштуницом, напушта ДС и заједно са једном групом општинских одбора оснива нову странку - Демократску странку Србије. Време је показало да је одлука Демократске странке била исправна јер се ДЕПОС убрзо распао.

Зоран Ђинђић током кампање Поштено (фото архива) Демократска странка је подржала долазак на чело савезне држава академика Добрице Ћосића и Милана Панића. Веровали смо да нови људи могу да донесу промене које су земљи биле неопходне. Подржали смо нову спољну политику, демократизацију друштва, рад на новом Уставу и укључивање опозиције у вршење власти. На иницијативу Демократске странке, Скупштина Србије расписала је превремене изборе за 20. децембар 1992. Истовремено су расписани избори за Скупштину Црне Горе и Савезну Скупштину. Заједно са другим опозиционим странкама подржали смо кандидатуру Милана Панића за председника Србије. На савезним и републичким изборима листе Демократске странке су освојиле по осам посланичких мандата. На изборима за Покрајинску скупштину Војводине кандидати Демократске странке су освојили 8 мандата, за Скупштину Београда 9 мандата и преко 150 одборничких мандата у општинама Србије. Овај изборни резултат је оцењен као неуспешан, али су органи Странке проценили да у политичком животу Србије има места за Демократску странку. Одлучено је да се настави са страначким активностима, првенствено јачајући страначку организацију.

Зоран Ђинђић на скупу Демократске странке (фото архива) Током 1993. Демократска странка је наставила са веома живом спољнополитичком активношћу, уз инсистирање на мировним варијантама решења кризе у Босни и Херцеговини. Код изјашњавања за Венс-Овенов план, тада актуелан предлог за решавање кризе у БиХ, Демократска странка се залагала за прихватање оне верзије плана који је уважавао српске захтеве у вези са коридором и сувереношћу. На унутрашњеполитичком плану Демократска странка је тражила од државних органа радикални рез против галопирајуће хиперинфлације и инсистирала на стварању биланса хране и енергије неопходних за преживљавање становништва под санкцијама. Посланици и органи Странке су захтевали одговорност државних органа због намерног потпиривања хиперинфлације и пљачкања грађана. У јесен 1993. раскид радикалско-социјалистичке коалиције указао је на неопходност нових избора. Главни одбор Демократске странке је проценио да је неопходно представити се грађанима модерном и агресивном кампањом. Грађани су очекивали промене и у складу са таквим опредељењем за носиоца свих листа Демократске странке изабран је др Зоран Ђинђић. Озбиљном и атрактивном кампањом Странка је направила продор у ширем бирачком телу Србије и добила скоро пола милиона гласова. То је за Странку значило не само 29 посланичких места, већ и промовисање новог, енергичнијег и амбициознијег карактера странке.


1994-1995.

Посланици Демократске странке у Скупштини Србије (фото архива) Демократска странка током 1994. се све више профилише као модерна странка европске оријентације која, по стандардима Европе, грађанима нуди решење животних проблема.

На Ванредној скупштини Демократске странке одржаној 25. јануара 1994. у Београду др Драгољуб Мићуновић поднео је оставку, а за новог председника изабран је др Зоран Ђинђић. Др Драгољуб Мићуновић је 1996. године основао нову странку – Демократски центар, а 2004. године Демократски центар се ујединио са Демократском странком.

После успеха на парламентарним изборима и промена у врху странке, 1994. почиње кампања која има за циљ јачање ДС. Оснива се више од 50 нових општинских одбора и учлањује преко 10.000 нових чланова. Странка је веома активна и у савезној и у републичкој скупштини. Посланички клубови Демократске странке предлажу низ системских закона: о приватизацији, денационализацији, враћању старе девизне штедње, антимонополски закон... Демократска странка покреће иницијативу за расправу о савезној држави тражећи да се односи између Србије и Црне Горе уреде на начин који је примерен федерацији. Владајући социјалисти у Србији и Црној Гори одбијају ове предлоге. Криза која је тада започела у односима између Србије и Црне Горе, окончала се 2010. проглашењем независности Црне Горе.

Демократска странка организује низ јавних дебата о најважнијим економским и друштвеним темама.

Четврта ванредна Скупштина ДС одржана је 26. јуна 1994. у Новом Саду. Усвојен је нови Статут странке којим је предвиђен већи утицај локалних одбора. Заступници мањинског мишљења у странци добијају право на интерпелацију. На свакој седници Главног одбора странка се изјашњава о поверењу председнику тако што усваја извештај о раду.

Демократска странка је 1994. изразила разумевање за примедбе које је Скупштина Републике Српске дала на предлог територијалног разграничења који је предложила Контакт група и жестоко се успротивила неразумној одлуци владе СР Југославије о завођењу санкција према Републици Српској и њеној дипломатској изолацији. Истовремено смо покушавали да утичемо на руководство Републике Српске да прихвати мирно решење. Спољнополитички одбор Демократске странке ангажовао се на проналажењу мирног решења, а последњи покушај др Зорана Ђинђића да се нађе мирно решење био је организовање доласка бившег америчког председника Џимија Картера у Републику Српску. Руководство Републике Српске је одбило тадашње предлоге Џимија Картера и окренуло се преговорима са Слободаном Милошевићем дајући му овлашћење да преговара у њихово име. Тиме су прекинути контакти Демократске странке са руководством Републике Српске и наши покушаји да допринесемо миру у Босни и Херцеговини.

Руководство и секретаријат ДС (фото архива) У току 1995. лидери Демократске странке, чланови спољнополитичког одбора и представници Демократске омладине имали су низ сусрета са државним, парламентарним и страначким представницима Немачке, Велике Британије, Белгије, Мађарске, Румуније... а председник Демократске странке се у Бону сусрео са Вилијамом Винером, потпредседником ОЕБС. На политичкој сцени Србије, Демократска странка је покренула иницијативу у правцу уједињавања и укрупњавања српске опозиције. Тако се 26. новембра 1995. формира Демократска алијанса коју чине Демократска странка, Демократска странка Србије, Саборна народна странка и Српска либерална странка, док се Народна странка колективно учланила у Демократску странку.

После пада Книна и Републике Српске Крајине, Демократска странка своје акције усмерава у два правца - политичком и хуманитарном. На политичком плану захтева од председника Србије Слободана Милошевића и председника СР Југославије Зорана Лилића да држава збрине велики број избеглица који долазе у Србију. На Тргу Републике организован је протестни скуп у знак солидарности са прогнанима из Републике Српске Крајине.

У седишту Демократске странке формиран је Кризни штаб који је за 26 дана сакупио 20 тона обуће и одеће, 40 тона хране, опреме за децу, санитетског и хируршког материјала и лекова у вредности од преко 120.000 немачких марака. Хуманитарна помоћ је организовано достављана местима и градовима који су прихватили избеглице. Екипа Демократске странке је успела да се пробије кроз колоне избеглица до Петровца код Бањалуке, одакле је евакуисано 50 мајки са бебама избеглих са Плитвица. Мајке и деца су смештени у Београд, где им је обезбеђена храна и лекарска нега.

Када је новембра 1995. године потписан "Дејтонски споразум о окончању рата у Босни", Демократска странка је позитивно оценила успостављање мира. Став ДС је био да нема места тријумфализму, али да је Споразум добра основа за послератни период у коме треба изградити ратом порушено, период у коме се морају успоставити покидане везе са светом и нормализовати односи међу народима који су четири године ратовали.

1996-1997.


Скупштина - 1997.
Почетак 1996. донео је нове заплете на политичкој сцени Србије. Тада опозиционе странке у Народној скупштини Републике Србије напустиле су Скупштину и организовале "Паралелни парламент". Исте године, 9. марта, тада најјаче опозиционе странке Демократска странка, Српски покрет обнове и Грађански савез Србије заједничким митингом "За промене – ЗАЈЕДНО!" обележиле су годишњицу деветомартовских демонстрација, чиме је почело и формирање нове опозиционе коалиције – Коалиције ЗАЈЕДНО. Демократска странка је наставила да указује на пљачкање народа од стране Милошевићевог режима. Огласом у недељнику "Телеграф" Демократска странка упознаје јавност да је тадашњи председник Републичке владе, Мирко Марјановић, преко своје фирме "Прогрес" извезао око милион тона жита и тако направио "добар посао" за своју фирму и себе, а Србију оставио без жита. Председник Демократске стране Зоран Ђинђић и уредник недељника "Телеграф" оптужени су за увреду Председника Владе чије је име проглашено за један од "државних симбола" као што су грб, химна или застава. Демократска странка је на оптужбе одговорила доказним материјалом. Не упуштајући се у тачност навода Демократске странке, суд је осудио Зорана Ђинђића на условну казну, а уредника "Телеграфа" Драгана Белића ослободио оптужбе. Председник ДС је ово суђење окарактерисао као политички процес у коме се није судило њему, већ Демократској странци и истини у Србији.

Јесен 1996. обележило је смењивање гувернера Народне банке Драгослава Аврамовића од стране тадашње власти. Аврамовић стаје на чело новог синдиката – Асоцијације слободних и независних синдиката у Београду, а ова асоцијација постаје чланица Коалиције ЗАЈЕДНО. На савезним изборима Коалицији ЗАЈЕДНО приступају и Демократска странка Србије и Демократски центар. Драгослав Аврамовић постаје носилац изборне листе, али се после неколико дана повлачи из изборне трке. Био је то тежак ударац за Коалицију ЗАЈЕДНО, која не успева да победи на савезним изборима који су одржани 3. новембра 1996. Међутим, грађани су другачије гласали на локалним изборима чији је први круг одржан истог дана. Кандидати Коалиције ЗАЈЕДНО остварили су предност, а у другом кругу, који је одржан 17. новембра 1996. године, побеђују на изборима за Скупштину града Београда, Крагујевца, Ниша и Новог Сада, у већини београдских општина и преко 40 општина у Србији. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића у Србији. Опозиција је преузела власт у градовима и општинама у којима живи преко 67 одсто бирачког тела.

Милошевић овај пораз, као и све који ће уследити, није могао да прими достојанствено. Његова супруга и он наређују судовима и изборним комисијама да пониште изборне резултате и прогласе победу СПС и ЈУЛ. Грађани Србије не прихватају изборну крађу и почињу протестни митинзи у Београду и највећим градовима Србије. Након два дана на протесту, на коме се окупило око 100 хиљада Београђана, организована је прва протестна шетња улицама Београда. Овај пример следили су и други градови у Србији. Тако су почели мирни протести грађана у којима је учествовало дневно и по неколико стотина хиљада људи, протести који су задивили свет, скренули пажњу на заборављену Србију. Студенти и професори Београдског универзитета су се 22. новембра 1996. придружили протесту против крађе гласова, под називом "Студентски протест 96". Грађански и студентски протести у Србији трајали су 88 дана. Милошевић је покушавао да их угуши силом, стотине демонстраната је било ухапшено и осуђено, да би фебруара 1997. признао пораз под притиском међународне заједнице и предао локалну власт. Др Зоран Ђинђић изабран је за првог некомунистичког градоначелника Београда на седници Скупштине града Београда која је одржана 21. фебруара 1997.

Власт Колиције ЗАЈЕДНО није дуго трајала. Већ у пролеће 1997. председник Српског покрета обнове Вук Драшковић је пробао да наметне себе као председничког кандидата Коалиције ЗАЈЕДНО за изборе који је требало да буду одржани до краја 1997. Др Зоран Ђинђић и др Весна Пешић су тражили да кандидат опозиционе Коалиције буде личност која има највише шанси да победи на изборима. СПО је такође одбијао захтеве Демократске странке и Грађанског савеза Србије да се Коалиција ЗАЈЕДНО прошири са свим опозиционим странкама. ДС и ГСС су се успротивили начину на који је СПО организовао власт у Београду, пошто је ту власт карактерисао непотизам, криминал и нестручност. На крају, Демократска странка и Грађански савез су тражили да Коалиција ЗАЈЕДНО не излази на републичке изборе пре него што се добију фер услови и обезбедили услови да се спречи изборна крађа. Председник СПО Вук Драшковић се тада сусрео са Милошевићем и после сусрета новинарима изјавио да његова странка излази на изборе. То је био крај Коалиције ЗАЈЕДНО. СПО је кренуо у изборну кампању, а Демократска странка, Грађански савез Србије, Демократска странка Србије и још 18 странака организовале су бојкот избора. На изборима, без праве опозиције, победили су СПС и СРС, а председник Србије није изабран због неизласка довољног броја бирача. Вук Драшковић је био трећи кандидат по броју гласова. СПО је за свој неуспех оптужио Демократску странку и уз подршку СПС-а и СРС-а сменио Зорана Ђинђића са места председника Скупштине Београда. У наредне три године, СПО је управљао градом Београдом уз помоћ одборника СПС-а.

1998-1999.

Подршка за будућност (фото архива) Период 1997-2000.био је један од најтежих за Демократску странку. Бојкотујући изборе, ДС је постала ванпарламентарна странка. Против ње су били сви - од владајућих социјалиста и ултранационалиста из Српске радикалне странке, до СПО који је настојао да остане једина "истинска" опозиција. Претило се одборницима, председницима општинских одбора ДС-а, странка је била протерана из медија и оптуживана за издају и непатриотско понашање. Одговор ДС био је јачање страначке организације и директнији контакт са грађанима. Поново је покренута акција повећања броја чланова, организована је мрежа "сигурних гласова", а чланство се обучавало за контролу изборног процеса и коначни обрачун са режимом.

Управо у овом најтежем периоду Демократска странка је значајно увећала своје чланство. ДС је од 1990. до 1994. имала око 6.000 чланова, у периоду од 1994. до 1997. око 20.000 чланова, а 2000. је дочекала са више од 40.000 чланова. Управо ти чланови били су снага која је изнела септембарске изборе 2000. и петооктобарску, демократску револуцију.

Од 1998. ситуација у Србији се драматично погоршавала. Сукоби на Косову букнули су пуном жестином. Тадашњи председник СРЈ, Слободан Милошевић, није имао план за решавање проблема и земља је полако клизила у пропаст. Председник Демократске странке, др Зоран Ђинђић, тражио је почетком 1998. да Војска Југославије затвори границу између СР Југославије и Албаније, јер је било јасно да се тзв. ОВК наоружава из Албаније. Тај предлог је тадашња власт дочекала са подсмехом. Демократска странка се успротивила фарси са референдумом о страном мешању у косовски проблем коју је организовао тадашњи режим. Нешто касније, Милошевић је прихватио и страно мешање, па је амерички изасланик Ричард Холбрук месеце проводио посредујући између Хашима Тачија и Слободана Милошевића, а Верификациона мисија ОЕБС-а на челу са Вилијемом Вокером боравила на Косову. Нико у међународној заједници није пружао подршку Србији и режиму Слободана Милошевића.

После пропасти преговора у Рамбујеу, 24. марта 1999. почело је НАТО бомбардовање СРЈ. Демократска странка је заузела принципијелан став осуђујући НАТО агресију, али и указујући да је тадашњи председник Милошевић кривац за ситуацију у којој се нашла земља – да ратујемо без савезника против најмоћније војне силе на свету. Режим је одговорио сатанизацијом Демократске странке. ДС и њен председник оптуживани су за издају земље и сарадњу са НАТО пактом. После мучког убиства новинара Славка Ћурувије од стране Службе државне безбедности у априлу 1999, председник Демократске странке др Зоран Ђинђић напушта Београд, јер се налазио на списку људи које Милошевићев режим намерава да ликвидира. Током бомбардовања седиште Демократске странке у Крунској улици је више пута организовано нападано и каменовано.

Бомардовање Србије окончано је доношењем Резолуције 1244 у УН и потписивањем Кумановског споразума којим је предвиђено да управљање Косовом и Метохијом преузму снаге Уједињених нација, а да војска и полиција СРЈ напусте ту територију.

Неколико дана по завршетку рата, др Зоран Ђинђић се вратио у Београд. Демократска странка је иницирала стварање новог опозиционог блока - Савез за промене, у који су ушле скоро све опозиционе странке које су искрено желеле одлазак Милошевића са политичке сцене Србије.

У лето 1999. године Савез за промене је кренуо у кампању којом је тражено да Милошевић поднесе оставку. Протести су трајали читаву јесен, али нису дали очекивани резултат. Терор је био све већи. Стотине чланова Демократске странке, Народног покрета "Отпор" и других опозиционих странака свакодневно су привођени и хапшени, а независни медији драконски кажњавани по тада важећем Закону о информисању. Земља је тонула у све дубљу међународну изолацију.

 

2000.


ДОС - предаја листа - 2000.
Слободан Милошевић, потпуно уверен у своју победу, расписује непосредне изборе за председника СРЈ. Опозиционе странке увиђају да је ово последња шанса да уједињене сруше режим Слободана Милошевића.

Опозиција се први пут окупила у јесен 1999. године на округлом столу одржаном у Демократском центру на иницијативу Драгољуба Мићуновића. Био је то почетак формирања најширег опозиционог блока од увођења вишепартијског система. Јула месеца 2000. потписан је споразум о заједничком изласку на изборе 18 опозиционих странака. Тако је формирана Демократска опозиција Србије (ДОС).

На предлог Зорана Ђинђића, за председничког кандидата ДОС-а изабран је председник ДСС Војислав Коштуница.

Демократска странка је била окосница новог опозиционог блока, а њен председник Зоран Ђинђић менаџер кампање ДОС-а.

Демократска странка се за ове изборе припремала месецима унапред, прецизно разрађујући кампању "Милион сигурних гласова". Странка је формирала 14 мобилних тимова који су обилазили Србију, припремали чланове за контролу изборног процеса, за анимирање грађана да изађу на изборе, за вођење пресудне кампање за обарање режима Слободана Милошевића. Од тренутка расписивања до одржавања избора караван ДОС-а обишао је више од 150 места у Србији. Активностима ДОС-а прикључиле су се и бројне невладине организације, посебно Народни покрет "Отпор" који је водио кампању под паролом "Готов је!". Извештаје о активностима ДОС-а објављивали су само локални медији, док су државни били веома штури и сводили су се на омаловажавање и критику опозиције.

На изборима одржаним 24. септембра 2000. на које је изашло скоро 70 посто бирача, ДОС је однео убедљиву победу освојивши апсолутну већину на изборима за председника, Савезну скупштину, покрајинску скупштину Војводине, и преко стотину градских и општинских скупштина.

Слободан Милошевић ни овог пута није намеравао да мирно призна пораз. Покушао је да покраде гласове и организује други изборни круг. У читавој Србији организован је генерални штрајк, а 5. октобра испред Савезне скупштине у Београду окупило се око пола милиона људи из свих крајева Србије. Власт није успела да заустави колоне људи који су долазили на митинг. Полиција и војска нису показале спремност да изврше наређења одлазећег диктатора.

После краћег сукоба полиције и грађана испред Савезне скупштине, велики број људи ушао је у зграду парламента из чијег се приземља убрзо појавио дим. Запаљена је и зграда Радио-телевизије Србије у Таковској улици, а било је и других упада демонстраната у објекте које су користиле институције система или странке на власти. Током вечери преузети су и медији, почео је да се емитује програм "Нове РТС", а изашао је и специјални број листа "Политика" са насловном страном на којој је била фотографија Војислава Коштунице.

После Петог октобра у Србији је формирана прелазна влада. Свако министарство је имало три коминистра, по једног из ДОС-а, СПО и СПС.

Ванредни републички парламентарни избори одржани су 23. децембра 2000. На тим изборима, убедљиву победу са 176 мандата однела је коалиција ДОС. Био је то и формални крај Милошевићевог режима.

Тако се Србија само седам дана пре почетка новог века прикључила свету освојивши слободу. Најзначајнију улогу у тој борби одиграла је Демократска странка, њени бројни чланови и руководство.

2001–2003.

Др Зоран Ђинђић на седници Скупштине Србије (фото архива) Нова Народна скупштина Републике Србије изабрала је 25. јануара 2001. године прву демократску, некомунистичку Владу Србије после 60 година, чији председник је био др Зоран Ђинђић.

Формирањем Владе, Србија се нашла на правом путу да постане истинска демократска држава. Остварење тог циља и Србију и Демократску странку доводи пред нове задатке. Управо због тога, постало је неопходно да се Програм Демократске странке, која је после 10 година опозиционог деловања добила поверење грађана и преузела вођење државе, прилагоди новим околностима. Основна начела остају неизмењена: инсистирање на демократским институцијама као гаранцији остваривања права, ненасилно и толерантно решавање проблема, укључење у Европу. Демократска странка своју мисију види у оспособљавању Србије за изазове и шансе 21. века што подразумева дубоку измену друштвене структуре.

Нове демократске власти затекле су нефлексибилну и неефикасну бирократију, организовани криминал и широко заступљену корупцију. Борба са оставштином бившег режима започела је одмах, како би се омогућило постављање темеља за спровођење свеобухватних реформи. Истовремено, након формирања српске Владе, тадашњи коалициони партнер, Демократска странка Србије Војислава Коштунице, почиње са нападима на Владу Србије и њеног председника др Зорана Ђинђића. Повлачењем чланова своје странке из Владе Србије, Војислав Коштуница поново доказује да нема храбрости да преузме одговорност. Уместо тога, одлучује да неаргументованим оптужбама на рачун Владе, премијера и Демократске странке руши углед Владе Србије и односе у ДОС-у.

Као председник Владе Србије Зоран Ђинђић је на сваки начин настојао да поправи у потпуности уништен међународни углед Србије. Састајао се са највишим државницима света, они су почели да долазе у Србију, стизала је помоћ и упућиване су донације.

Свестан колико је за будућност Србије пресудна сарадња са Хашким трибуналом, Ђинђић је имао храбрости и одлучности, најпре да ухапси, а потом и испоручи Хагу Слободана Милошевића.

Ђинђићева решеност да се ствари у Србији брже мењају наилазила је на отпоре, критике, оштра супротстављања. У јавности су почеле да се шире оптужбе за наводно незаконито понашање премијера, али и издају националних интереса.

У новембру 2001. године док је Ђинђић боравио у посети САД, у Београду почиње побуна ЈСО. Колико год та побуна била апсурдна, она не само да не наилази на осуду, већ добија и политичку подршку, пре свега ДСС.

Упркос оптужбама и опструкцијама Зоран Ђинђић не одустаје у намери да реформама обезбеди да Србија буде "на добром путу". Покушавајући да освешћује и мења Србију, Ђинђић и у Демократској странци иницира промене.

На Скупштини странке одржаној 5. октобра 2001. усвојен је нови програм странке креиран по угледу на најнапредније европске странке социјалдемократске оријентације. Основни принципи ДС су: слобода, једнакост, правда, толеранција, а посебна пажња посвећује се социјалним питањима. Странка дефинише и своје државне принципе: реформа савезне државе, успостављање мира на Косову, регионална сарадња, чланство у ЕУ, јачање демократских институција, децентрализација Србије, јачање локалне самоуправе, независно судство, борба против корупције и криминала.

Свеобухватност захвата којим је ДС настојала да мења друштвене односе у Србији имала је небројене противнике: привилеговане богаташе, корумпиране бизнисмене, хашке оптуженике, извршиоце тешких злодела по налозима режима Слободана Милошевића, непрофесионалне и потплаћене новинаре, политичаре из опозиционих странака, али и коалиционе партнере из Владе.

Све те околности утицале су на стварање атмосфере у којој се могао догодити један од најтрагичнијих догађаја у новијој српској историји  убиство првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године.

Добар део грађана тек после убиства као да се освестио и схватио и величину и значај Ђинђићеве намере да Србију учини бољом, али је схватио и величину губитка.

У Србији је после Ђинђићевог убиства спроведена широка полицијска акција "Сабља " у којој су похапшене Зоранове убице, али откривени и починиоци неких других тешких злочина.

Демократска странка је успела и да се после трагедије одржи и не поклекне. Зоран Ђинђић као да је својој странци оставио јасно упутство: Србија не сме да стане!

Демократска странка морала је да се супротстави покушају враћања Србије у прошлост. Одлука чланства била је да на том задатку странку може најбоље да води један од дотадашњих потпредседника Борис Тадић.

Борис Тадић изабран је да буде вођа листе на изборима одржаним у децембру 2003. Профилишући се у тој изборној кампањи и као нови лидер ДС, али и као нови лидер Србије, Борис Тадић 2004. постаје председник странке, а грађани га на председничким изборима бирају и за председника Србије.

2004—2007.

Борис Тадић полаже заклетву након избора за председника Републике Србије (фото архива) У другом кругу преседничких избора одржаних 27. јуна 2004. године Борис Тадић убедљиво побеђује кандидата СРС Томислава Николића.

Упркос победи на непосредним изборима Борису Тадићу није једноставно да буде председник у земљи у којој у извршној власти не учествује његова странка. Републичку владу формирале су друге странке (ДСС, Г17, СПО, НС, уз мањинску подршку СПС). Овако формирана Влада у којој је главну реч водила странка премијера Војислава Коштунице у више наврата показала је да и даље води кампању против ДС, па и њеног убијеног председника Зорана Ђинђића. Оспоравана је оптужница за убиство, убијани су сведоци убиства, а предају првооптуженог Милорада Луковића Легије пратиле су бројне контраверзе.

ДС није имала много избора него да 2005. године напусти парламент, упркос покушајима да буде конструктивна опозиција.

Ни односи унутар Државне заједнице Србија и Црна Гора, али ни односи са међународном заједницом нису били повољни по Србију. Преговори о Споразуму о стабилизацији и придруживању започети 2005. године прекинути су 2006. Те исте године Црна Гора прогласила је независност.

Борис Тадић је као председник настојао да успоставља добре и пријатељске везе са земљама у региону и шире, настојао је да уистину буде председник свих грађана и да конструктивном политиком сачува стабилност у земљи. Захваљујући таквом ставу било је могуће донети и нови Устав Србије на дводневном референдуму одржаном у новембру 2006. године.

Демократска странка се, следећи свој програм усвојен 2001, све више приближава социјалдемократским партијама Европе, да би 2008. године била примљена у Социјалистичку интернационалу. Странка која је увек исказивала спремност да променама и у друштву и у сопственим редовима односе чини рационалнијим и ефикаснијим, на Скупштини ДС одржаној у фебруару 2006. године мења свој статут, продужава мандате функционерима на 4 године, повећава број потпредседника са 4 на 5 и одлучује да бар једно од потпредседничких места мора да припадне женском кандидату, као и да на свим листама ДС мора да буде бар 30 одсто жена, односно мање заступљеног пола.

У 2007. години ДС је претрпела још један тежак губитак. Умро је Ненад Богдановић, први градоначелник Београда изабран на непосредним изборима одржаним 2004. године. Главни град је изгубио човека који је био најзаслужнији за то што је Београд понео титулу "Града будућности југоисточне Европе".

Странка која је поднела највеће жртве, успевала је да сачува поверење грађана и увери их да управо ДС има најбоље и најодговорније људе способне да воде државу, градове, општине.

2008—2011.

XIV изборна Скупштина Демократске странке (фото архива) Превремени избори 2008. године одржани су после једногодишњег покушаја кохабитације, односно заједничке власти ДС и ДСС формиране после избора 2007. године.

2008. година била је година још једног покушаја сарадње између ДС и ДСС, али и година дефинитивног разлаза ове две политичке странке.

Узаврела политичка ситуација у Србији настала после једностраног проглашења независности Косова фебруара 2008. године колико год је на том питању ујединила све странке у Србији, на другом кључном питању, питању европских интеграција, поделила је политичку сцену, па и саму Владу Србије.

Демократска странка је и тада јасно дефинисала своје политичке циљеве: заштита легитимних интереса Србије на Косову и Метохији, али и одлучно настављање пута ка ЕУ.

Овако постављен циљ донео је коалицији "За европску Србију" коју је предводила ДС победу на парламентарним изборима 2008. године.

Формирање нове Владе омогућила је нова политика сарадње две странке до тада веома удаљене: ДС и СПС.

Формирањем Владе у којој су биле чланице коалиције "За европску Србију" и коалиције "СПС−ПУПС−ЈС" успоставља се прилично конзистентна политика и сагласност око најважнијих циљева државне политике.

У овом периоду окончава се сарадња са Хашким трибуналом хапшењем најважнијих оптуженика, најпре Радована Караџића 2008, а потом и Ратка Младића и Горана Хаџића 2011. године.

Наставља се са реформским процесима и испуњавањем стандарда неопходних за прикључивање ЕУ.

Година 2008. је у сваком погледу била потврда такве политике Демократске странке. Борис Тадић је по други пут победио на председничким изборима и тако постао први председник самосталне Републике Србије и први председник са петогодишњим мандатом.

За градоначелника Београда изабран је кандидат ДС Драган Ђилас, у великом броју градова и општина у Србији ДС формира или партиципира у органима власти.

Потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, подршка европских земаља, али и подршка грађана Србије прикључивању земље Европи (66 одсто грађана се изјашњавало за прикључење ЕУ), победе на председничким и парламентарним изборима, била су признања политици Демократске странке.

Онда је читав свет, па и Србију, захватила економска криза коју нико није предвидео.

У Србији опада производња, платни дефицит се повећава, губе се радна места, нема нових инвестиција. Председник ДС на Главном одбору странке одржаном у априлу 2009. године поручује да та година није година ни за развој, ни за изборе које опозиција заговара. Економски удар није заобишао Србију, а све последице још нису биле сагледиве.

Упркос свему ДС не одустаје. Интензивном политичком и дипломатском активношћу и комуникацијом гради партнерске и сарадничке односе са најважнијим земљама света: САД, Кином, Русијом, чланицама ЕУ.

Крајем 2009. Србија остварује и први велики корак ка Европи: добија безвизни режим и подноси званичну кандидатуру за чланство у ЕУ.

У овом периоду завршава се и један од најдраматичнијих судских процеса: у новембру 2009. изречене су правоснажне пресуде убицама Зорана Ђинђића.

Упркос економској кризи, нестабилној и трајно напетој ситуацији на северу Косова, ДС не одустаје од својих основних политичких и програмских циљева. Заједно са партнерима у Влади и кроз институције система покушава да ублажи последице светске економске кризе, да води одлучну борбу против организованог криминала, тражи политичка и мирна решења у дијалогу са Приштином, да привуче нове инвестиције, одбрани радна места и води социјално одговорну политику.

Председник Србије и Демократске странке Борис Тадић иницијатор је процеса помирења и сарадње у региону. Одговорност, разумевање, сарадња, суочавање са прошлошћу, окренутост будућности — одлике су политике коју води ДС.

У децембру 2010. на редовним изборима ДС на Скупштини бира ново руководство странке, потврђујући за председника Бориса Тадића који и том приликом јасно поручује да ће и на следећим изборима који треба да буду одржани у законском року 2012. године Демократска странка бити победник, победник због европске будућности грађана Србије.

Упркос признањима за спроведене реформе, упркос позитивним оценама за све што је у Србији урађено последњих неколико година, Савет министара ЕУ одложио је 9. децембра 2011. одлуку о додели статуса кандидата Србији за чланство у ЕУ, захваљујући резервама које су исказале две од 27 земаља чланица ЕУ.

Демократска странка није одустала од својих циљева. Наставила је и наставиће да решава све тешке проблеме и отворена питања не зато што то тражи међународна заједница него пре свега зато што је то интересу грађана Србије.

Др Зоран Ђинђић (1952-2003)

Др Зоран Ђинђић (1952-2003) 

Рођен је 1. августа 1952. у Босанском Шамцу. Гимназију је завршио у Београду 1970. Студирао је филозофију и 1974. дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а 1979. докторирао на Универзитету у Констанци.

Говорио је да је студирао филозофију 20 сати дневно и да је истовремено похађао студије историје уметности, социологије и економије. На првом часу на Филозофском факултету сукобио се с комунистима јер је тврдио да велики Маркс не да није највећи, већ уопште није филозоф. Други велики и значајнији сукоб имао је с полицијом због организовања "илегалних активности у студентској организацији против комуниста, због чега је сам путовао по целој Југославији". Због тих активности био је и осуђен, чак се и Вили Брант, немачки канцелар, заузимао за њега па се, уместо у затвору, нашао у Немачкој. Докторирао је на тези "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" код Јиргена Хабермаса.

Био је виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду, посланик у сва три вишестраначка сазива Народне скупштине Републике Србије и Већу република Скупштине СРЈ. Био је професор на Филозофском факултету у Новом Саду.

Написао је следећа дела: "Субјективности и насиље", "Јесен дијалектике", "Југославија као недовршена држава" и "Србија ни на Истоку ни на Западу". Превео је многа филозофска дела и аутор је великог броја новинских приказа.

Никад није био члан Савеза комуниста. Ипак, политиком се бавио све време, активно од 1989. када је са још 12 интелектуалаца иницирао обнављање Демократске странке, а на Скупштини Странке 1990. био је један од оснивача. Септембра 1990. је изабран за председника Извршног одбора, а онда, јануара 1994. постаје председник Демократске странке.

За Демократску странку је говорио да је као предузеће, никако место за дружење, појашњавајући да свако у странци мора да има производ, "а то могу бити плакат, порука, критика, наступ... и мора се знати ко тај производ користи, да ли је њиме задовољан". Објашњавао је ко може да буде политичар: "Човек, да би се бавио политиком, мора да има јак и чврст карактер, ауторитет, да уме да пресече, да се замери, каже "не" и да га мрзе, јер је то природа политике. Неко ко исувише иде на ширење симпатија, удварања и избегавања сукоба мора још много да научи да би водио једну озбиљну странку".

За градоначелника Београда изабран је 21. фебруара 1997. године, испред коалиције "Заједно" која је на локалним изборима 1996. однела победу у више градова у Србији.

У судском спору са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије 9. јула 1998. преиначио је пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.

Амерички недељник "Тајм" у септембру 1999. уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.

У јуну 2000. Ђинђић је прузео функцију координатора у СЗП, а потом постао и шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање ДОС-а за изборе који су одржани 24. септембра 2000. На тим изборима Ђинђић је изабран за посланика у Већу република Скупштине СРЈ.

Добитник је угледне немачке награде "Бамби" за 2000. у области политике.

За премијера Србије изабран је 25. јануара 2001. након победе ДОС-а на републичким парламентарним изборима у децембру 2000.

Ђинђић је августу 2002. у Прагу примио награду Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији. Награда се додељује сваке године за допринос спроводењу демократских и економских реформи у Централној и Источној Европи.

Волео је такмичења и провере. Био је веома стрпљив, образован и прагматичан. Трудио се да се не понавља, бирао би једну слику, поруку, реченицу и око тога градио причу. Признавао је да нема претензија да каже несто епохално, али је сматрао да ће остати упамћен по великим стварима. Живот није могао да замисли без људи јер људска комуникација му је била потребна као услов за проверу идеја и способности. Код себе је ценио спремност да учи и признаје грешке, као и спремност да их исправља, а код других је ценио поузданост. Говорио је да нема порока.

Др Зоран Ђинђић је убијен 12. марта 2003. испред зграде Владе Републике Србије, зато што је покушао да Србију ослободи прошлости и одведе је у будућност.

Ђинђић је иза себе оставио супругу Ружицу, кћерку Јовану и сина Луку.

www.zorandjindjic.org