ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Корени Демократске странке

- A +

Претече Демократске странке (до 1919)

Српска напредна странка основана је јануара 1881. око групе младих конзервативаца окупљених око листа "Видело". Дошла је на власт подржана од кнеза Милана. Спроводи либералне реформе, уверена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. Брзо је дошла у сукоб са радикалима, са којима је у прво време у савезништву. До 1883. СНС је донела прве законе о просвети, банкама, стајаћој војсци, двоструко је повећала државни буџет, започела изградњу железнице. Прваци странке били су адвокат Миливој Пироћанац, пуковник Милутин Гарашанин, историчар Стојан Новаковић и економиста и историчар Чедомиљ Мијатовић.

Самостална радикална странка основана је 1901. године након што је група млађих радикала иступила из Народне радикалне странке, која је прихватила априлски Устав и фузију са напредњацима. Самосталци се, према Програму из 1902. залажу за принципе изворног радикализма (једнодомну Народну скупштину, парламентарног монарха, смањење пореза, стварање Балканског савеза). Странка је до 1914. променила чак тројицу вођа - Љубу Живковића (до 1905), Љубу Стојановића (до 1912) и Љубу Давидовића (до 1919).


Предратна Демократска странка (1919-1948)

clanska1924_1.jpg


Историја Демократске странке, прве југословенске странке и једне од најјачих странака у међуратном периоду почиње у фебруару 1919. године Оснивачком конференцијом одржаном у Сарајеву. У време када је стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца још било у току, оснивање овакве грађанске-југословенске странке било је нека врста његовог политичког јемственика. Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала. Прваци ове нове странке су Љубомир Давидовић, Светозар Прибичевић, Јаша Продановић, Војислав Вељковић, Божидар Максимовић, Коста Кумануди. Њен први председник био је Љубомир Давидовић, у народу познат и омиљен као чика Љуба, који је био и председник Народне скупштине и градоначелник Београда.

skup1920_1.jpg


На првим изборима у Краљевини СХС који су одржани 1920. Демократска странка осваја највише гласова појединачно (92), и у коалицији са другим странкама формира Владу, чији је председник постао Љубомир Давидовић. Демократска странка је још неколико пута током двадесетих година учестовала у Влади, а после завођења диктатуре краља Александра 1929. године, прелази у опозицију, у којој остаје све до Другог светског рата. Након смрти Љубомира Давидовића, на чело Демократске странке долази Милан Грол, познати српски интелектуалац и управник Народног позоришта у Београду.

Када је Немачка 1941. окупирала Краљевину Југославију, део руководства Демократске странке одлази у Велику Британију, где са осталим странкама приступа Влади у избеглиштву. Млађи руководиоци остају у земљи и под окупацијом једни учествују у герилском покрету Драже Михајловића, а други у антифашистичком покрету Јосипа Броза Тита.

После завршетака рата и споразума Петра II Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, део руководства Демократске странке се враћа у земљу и учествује у Привременој влади. Председник Демократске странке, Милан Грол, постаје потпредседник Владе. Због комунистичке репресије и нерегуларности, руководство Демократске странке 1945. позива народ да бојкотује комунистичке изборе.

Демократска странка и Милан Грол почињу августа 1945. отворену борбу против комуниста у страначком листу "Демократија", који се убрзо затвара јер су синдикати одбили да њихови чланови штампају тај лист. Овај лист и Демократска странка били су једина отворена и значајна опозиција у току јесени 1945. Демократска странка убрзо престаје са радом јер није постојао ни један услов за слободно деловање странака. Део руководства Демократске странке одлази у емиграцију, а неки, углавном млађи чланови, окупљени у Демократску омладину, покушавају да наставе рад у илегали. Током наредних неколико година скоро сви су похапшени и осуђени на дугогодишње затворске казне, тако да рад Странке од 1948. замире. Међу осуђеним младим члановима Демократске странке био је и наш познати књижевник Борислав Пекић, тада гимназијалац у Београду.