ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Корени ДС

Историја

Демократска Странка

Демократска странка је једна од ретких на домаћој политичкој сцени која има идејне везе са својим политичким претечама из доба преткомунистичке Србије.

 

Због престанка рада у периоду комунистичког режима од 1948. до 1990. године, њена историја је подељена на део у време Краљевине Југославије и део после обнове рада.

 

Досадашњи председници Демократске странке:
 
Љубомир Давидовић (1919-1940)

Милан Грол (1940-1945)

др Драгољуб Мићуновић (1990-1994)

др Зоран Ђинђић (1994-2003)

Борис Тадић (2004-2012)

Драган Ђилас (2012-2014)

Бојан Пајтић (2014)

Корени Демократске странке


Претече Демократске странке (до 1919)

Српска напредна странка основана је јануара 1881. око групе младих конзервативаца окупљених око листа "Видело". Дошла је на власт подржана од кнеза Милана. Спроводи либералне реформе, уверена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. Брзо је дошла у сукоб са радикалима, са којима је у прво време у савезништву. До 1883. СНС је донела прве законе о просвети, банкама, стајаћој војсци, двоструко је повећала државни буџет, започела изградњу железнице. Прваци странке били су адвокат Миливој Пироћанац, пуковник Милутин Гарашанин, историчар Стојан Новаковић и економиста и историчар Чедомиљ Мијатовић.

Самостална радикална странка основана је 1901. године након што је група млађих радикала иступила из Народне радикалне странке, која је прихватила априлски Устав и фузију са напредњацима. Самосталци се, према Програму из 1902. залажу за принципе изворног радикализма (једнодомну Народну скупштину, парламентарног монарха, смањење пореза, стварање Балканског савеза). Странка је до 1914. променила чак тројицу вођа - Љубу Живковића (до 1905), Љубу Стојановића (до 1912) и Љубу Давидовића (до 1919).


Предратна Демократска странка (1919-1948)

clanska1924_1.jpg


Историја Демократске странке, прве југословенске странке и једне од најјачих странака у међуратном периоду почиње у фебруару 1919. године Оснивачком конференцијом одржаном у Сарајеву. У време када је стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца још било у току, оснивање овакве грађанске-југословенске странке било је нека врста његовог политичког јемственика. Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала. Прваци ове нове странке су Љубомир Давидовић, Светозар Прибичевић, Јаша Продановић, Војислав Вељковић, Божидар Максимовић, Коста Кумануди. Њен први председник био је Љубомир Давидовић, у народу познат и омиљен као чика Љуба, који је био и председник Народне скупштине и градоначелник Београда.

skup1920_1.jpg


На првим изборима у Краљевини СХС који су одржани 1920. Демократска странка осваја највише гласова појединачно (92), и у коалицији са другим странкама формира Владу, чији је председник постао Љубомир Давидовић. Демократска странка је још неколико пута током двадесетих година учестовала у Влади, а после завођења диктатуре краља Александра 1929. године, прелази у опозицију, у којој остаје све до Другог светског рата. Након смрти Љубомира Давидовића, на чело Демократске странке долази Милан Грол, познати српски интелектуалац и управник Народног позоришта у Београду.

Када је Немачка 1941. окупирала Краљевину Југославију, део руководства Демократске странке одлази у Велику Британију, где са осталим странкама приступа Влади у избеглиштву. Млађи руководиоци остају у земљи и под окупацијом једни учествују у герилском покрету Драже Михајловића, а други у антифашистичком покрету Јосипа Броза Тита.

После завршетака рата и споразума Петра II Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, део руководства Демократске странке се враћа у земљу и учествује у Привременој влади. Председник Демократске странке, Милан Грол, постаје потпредседник Владе. Због комунистичке репресије и нерегуларности, руководство Демократске странке 1945. позива народ да бојкотује комунистичке изборе.

Демократска странка и Милан Грол почињу августа 1945. отворену борбу против комуниста у страначком листу "Демократија", који се убрзо затвара јер су синдикати одбили да њихови чланови штампају тај лист. Овај лист и Демократска странка били су једина отворена и значајна опозиција у току јесени 1945. Демократска странка убрзо престаје са радом јер није постојао ни један услов за слободно деловање странака. Део руководства Демократске странке одлази у емиграцију, а неки, углавном млађи чланови, окупљени у Демократску омладину, покушавају да наставе рад у илегали. Током наредних неколико година скоро сви су похапшени и осуђени на дугогодишње затворске казне, тако да рад Странке од 1948. замире. Међу осуђеним младим члановима Демократске странке био је и наш познати књижевник Борислав Пекић, тада гимназијалац у Београду.

Љубомир Давидовић (1863-1940)


Љубомир Давидовић (1863-1940)Звали су га Чика Љуба или Љуба Мрав. Својим животом постао је не само узор својој странци, већ и симбол једног времена. Рођен 1863, у време док се отомански барјак још вијорио на Београдској тврђави, умро је 1940, у предвечерје рата који је уништио државу, чији је најдоследнији заштитник била његова странка, и друштво у коме је његов живот сматран за пример врлине. Живео је на Врачару.

Љубомир Давидовић био је први српски политичар који се у потпуности одшколовао у својој земљи. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе и био је професор гимназије у многим местима у унутрашњости Србије. Био је и професор престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Љуба Давидовић се оштро супротстављао Александровој владавини, нарочито диктатури уведеној 1929, али су све време били у добрим личним односима.

Политички сазрео у доба када је Народна радикална странка већ била на власти, био је један од првака њеног другог поколења, које се 1901. одвојило од странке. Године 1912. постао је вођа Самосталне радикалне странке, али је и пре тога био министар (просвете, у два наврата 1904. и 1914), председник Народне скупштине и председник Општине Београдске (1909).

После Првог светског рата и стварања Демократске странке, био је мандатар за састављање Владе два пута 1919. и једном 1924. На месту председника Владе остајао је релативно кратко, свега 289 дана у три мандата. Поред енергичних министара унутрашњих дела потеклих из Демократске странке, какви су били Божидар Максимовић-Кундак и Светозар Прибичевић, Љубомир Давидовић је везивао за себе осећања која нису уобичајена за позив политичара - волели су га чак и противници. Говорило се како су га људи "више волели него што су га поштовали, више га поштовали него што су му се дивили".

У страначком вођству наследио га је 1940. Милан Грол.

Фондација Демократске странке данас носи његово име.

Милан Грол (1876-1952)


Милан Грол (1876-1952)Рођен је 1876. у Београду. Школовао се у Првој мушкој гимназији и на Филолошко-литерарном одсеку Филозофског факултета у Београду, где је и дипломирао 1899. Потом две године проводи у Паризу на студијама књижевности и позоришта. Прво запослење му је било у Народном позоришту у Београду на месту помоћника драматурга. Посао драматурга обавља од 1903. до 1906.

Потом се посвећује просветном раду, поставши професор француског језика у Првој гимназији. Просвету напушта 1909. године, када је постављен за управника Народног позоришта у Београду. У току Првог светског рата обавља дужност шефа српског Прес-бироа у Женеви. После рата се враћа на место управника Народног позоришта, где остаје све до 1924. Те године започиње његова дипломатска и политичка каријера - прво је постављен на место подсекретара у Министарству иностраних дела, а затим и на место амбасадора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Турској.

За посланика у Народној скупштини Краљевине је изабран 1925. на листи Демократске странке. Три године касније постао је и министар просвете, а на тој дужности остаје до јануара 1929. године. По престанку министарског мандата организује оснивање Коларчевог народног универзитета, на чијем челу је био од оснивања до почетка Другог светског рата.

Милан Грол је пре Другог светског рата, поред низа књижевних есеја и политичких чланака, превода с француског, либрета за оперу, објавио "Позоришне критике" и "Из предратне Србије", а 1952. низ портрета првих глумаца под насловом "Из позоришта предратне Србије". После Гролове смрти, објављене су посмртно три књиге: "Лондонски дневник", "Искушења демократије" и "Кроз две деценије Југославије".

Милан Грол био је на челу Демократске странке од 1940. до 1946. Умро је 3. децембра 1952.