Како гробар није могао да обезбеди довољно слободе за свој народ били су му потребни хероји. Највише се истакао онај који се толико покајао због грешака младости да га је срамота што је вук. Како овца никако не може постати од миља га можемо звати вучић. У њему нема ничег злог, чист је пред Богом и народом, одбацио је веровања свог политичког оца, прихватио европски пут Србије и спреман је да је поведе у благостање које је отприлике оно о ком се прича да је било за време Тита. Нико неће морати себе да промени, само да приклони главу, стисне зубе и притрпи како би земља преживела и народу било боље. Каква идеологија!

На путу раста Србије морао је да порасте и Вучић. Прва неопходна ствар у расту малога Вучића биле су пензије. Убедио је људе да на тај начин спасавају сами себе, да је потребно затегнути кајиш како би се за највише две године башкарили и уживали у земљи економског тигра. Ту Србија почиње да се дели и уситњава, док Вучићева стран(к)а почиње да расте. У том расту Србија храмље. Не би ли се опоравила вучић мора још да порасте како би био снажан да се избори пре свега са унутрашњим непријатељем, а потом и са спољним.

Како време одмиче Србија мора да настави са одрицањима. Вуку сметају други, он мора бити алфа и увек у праву. Полако постаје свемогућ и незаменљив. Као да је појео јабуку сазнања, одједном уме да лечи болесне, зна када је најопаснији вирус који је захватио човечанство смешан, а када опасан, зна како се користе и где купују респиратори, маске, рукавице. Министар са надимком Доктор Смрти увиђа да је вук стручнији од њега. Када је излечио народ од опасног вируса на ред је дошло потписивање споразума. То није обично потписивање, радња се симболично одвија у Белој кући, а алфа мужјак за своју послушност добија чак и Трампово (опет гле симболике!) налив перо.

Ту се раст не завршава. Косово је решено на неки период али мало северније од Косова јавља се нови проблем – литијум. Немачкој, Америци, ма свим нашим пријатељима је неопходан баш тај наш, српски литијум без ког вук не може да се избори за финалну слободу. Али, постаје чудно како то да Србија у свом „расту” мора доста тога да изгуби, део становништва да расели, а другом делу да отме дедовину. Истовремено природа Србије мора да се уништи, реке да се загаде и отрују, ваздух да постане видљив, вода за пиће да добије укус – јер како би другачије Србија „порасла”?!

У свом том расту, подела у друштву постаје све већа, а једног преподнева млађи малолетник узима судбину других у своје руке и лишава живота десет људи, а рањава још шест. Непосредно након тога у Дубони и Малом Орашју бива убијено још деветоро, а рањено још дванаесторо људи. 

Одговорних за то нема, кривац не постоји, али из речи свезнајућег да се закључити да Србија не сме да стане на свом путу напретка и раста, док се кривци некако крију међу опозицијом која на њихову смрт непрестано подсећа. Чак и људи на улицама који такође траже кривца заправо сметају Србији која се бори „За нашу децу”. Вођа зна и вођа убеђује сада свој део Србије да овај други радознали свет омета даљи напредак нације. Како се сада изборити са тим?

Након три града, 15. марта Србија се окупила у Београду. Циљ је био одати почаст настрадалима у паду надстрешнице свеже реконструисане железничке станице у Новом Саду, једној у низу трагедија напредне Србије, и показати свезнајућем да нема одустајања од захтева за одговорношћу. Корупцији и страдањима мора доћи крај. Док Ћацији статирају у лоше режираном филму, на позив правих студената окупило се више од милион грађана да покаже своју одлучност, храброст, упорност и културу. Приликом петнаестоминутне ћутње, у радикалском духу, на грађане је запуцано из звучног топа, у Србији забрањеног оружја. Неколико тренутака пре тога примећени су припадници полиције како своје плаве продане кукавичке гузице (главе немају) склањају и остављају свој народ. Циљ овакве акције био је избијање стампеда и стотине и стотине згажених и мртвих. Да народе, свезнајући је свима нама пожелео смрт на улицама Београда, да живот изгубимо тако што ћемо газити једни друге услед напада звучним топом. То да је невини вучић прерастао у Луцифера и да је хтео од српске престонице да направи пакао на земљи довољан је разлог да сви останемо уједињени и да највеће зло које је икада ходало улицама Србије буде склоњено и избрисано из наших живота. Немојмо заборавити да свезнајући већ тринаест година активно хуманизује и банализује зло у овој држави ширећи мржњу и зло семе, а не љубав и храброст која нас Србе традиционално краси.

Примери недела су бројни, од уверавања да је нормално да држава узима део пензија, преко застрашивања неистомишљеника, убацивања политике и преко ње своје гамади у сваку пору овога друштва, неразјашњених убистава политичара (Цвијана и Оливера Ивановића), апсолутних идиота који су рушили у Савамали, сарадње са криминалним групацијама, крађе и туче на сваким изборима од 2012. до данас, запошљавање искључиво своје гамади, жеље да расели сопствени народ из долине Јадра, не би ли уништио цео крај. Једноставно речено – мржња према свима. Злочини против Србије које је учинио потписивањем и склапањем дилова са странцима су још увек несагледиви услед медијске цензуре. Набрајање злочина под његовом ингеренцијом је скоро па немогуће услед броја истих. Присетимо се још и хеликоптера, два минута са наплатне рампе, Крушика, Бањске, Газивода. Напредњачко зло је направило Србију по својој мери.

У теорији зло може бити демонско, идеалистичко, инструментално, плиткоумно, а познато је такозвано радикално зло. Уколико се зна да је демонско зло присутно и онда када то није неопходно зарад „виших” циљева, да су иделистичко и инструментално зло полуге у остваривању зла правдајући га добрим, те да је плиткоумно зло оличено одсуством моралних полуга у разлоковању добра и зла, односно да је радикално зло оличење одсуства људскости у човеку – увиђамо да је на владар заправо оличење сваке врсте зла.

Не заборавимо да је Фауст склопио уговор са ђаволом ради знања, Достојевски у Карамазовима човека под утицајем ђавола психијатризује. Хана Арент је својим сведочењем увидела да је највећа зла починио човек не размишљајући шта чини, на тај начин банализујући зло. У тој линији, и Томас Ман је у Доктору Фаустусу описао како потписивање уговора са ђаволом долази на наплату. Можемо се сетити и оне народне „Ко са ђаволом тикве сади о главу му се обију”. Каква наплата чека оронулу, духовно обесмишљену, територијално осакаћену Србију? Да ли константна тензија и пресија претходних, сада већ тринаест година, има свој циљ? Да ли се тај одговор налази у вођином „делању” од 15. марта у 19:10? Да ли жртве његових непочинстава немају никакву тежину, па их је самим тим потребно више?

Напад забрањеним оружијем у трнутку мукле тишине и сећањем на страдале одраз је не само огромног зла већ и несагледивог страха да ће добро победити зло. Овим чином народу су се за избор од пре тринаест година тикве већ обиле о главу. Када ће се вођи исте сручити на теме? Да ли његов уговор са ђаволом ускоро истиче?