Овај текст преносимо у целости.

Када је реч о остацима савести, верујем да се патријарху није омакло да каже како смо “данас… служили парастос нашој браћи и сестрама, војсковођама и војницима који су пострадали у Средњем Подрињу и Бирчу”. Наиме, мало напреднија Гоогле претрага суочиће нас са добро познатим чињеницама у вези са бројем жртава рата у БиХ. Те чињенице кажу да укупан број цивилних жртава у регији Подриња (што укључује и општине из “Бирча”) у периоду 1992-1995. износи 16.315 (13.286 мушкараца и 3.029 жене; све жртве су побројане поименично), од чега је из реда српског народа убијено укупно 866 људи. Ком “реду” припада остатак није тешко погодити.

Све то, разуме се, не значи да је 866 жртава “мало”, као ни да већина оних осталих, односно “војсковођа и војника”, нису били обични, честити људи. Али значи неколико ствари. Најпре, значи да оне, који машу преувеличаним цифрама са искључивим циљем да се релативизују размере и природа језивог злочина који су “наши” починили “другима”, заправо баш брига за тих 866 жртава, и то једнако као што их је баш брига и за оних “других” 15.449. Њих, наиме, интересују бројеви, а како је 866 готово осамнаест пута мање од 15.449, онда је оно посве неупотребљиво. Због тога треба тих 866 трагедија сасвим удавити у “свесрпској” бестидност и неправди и избрисати не само границу између цивилних и војних жртава, већ и границу између жртава уопште и ратних злочинаца. А то значи поново и ритуално, сваке године, убијати све стварне жртве, и то са циљем да се одбране они који су једини разлог томе што за жртве заиста није било и нема правде, а то су ратни злочинци.

Због тога и патријарх, сетивши се да је прави разлог због којег је дошао у Братунац релативизација злочина и одбрана ратних злочинаца, скаче себи у стомак па, свега неколико реченица касније, говори о “3.267 наших невиних сународника, већином незаштићених српских цивила – деце, жена и стараца”.

Идемо даље.

Током одржавања тзв. књижевне вечери у Ћациленду, за време трајања Видовданског протеста, на огради којом су затворени у том забрану покушали да одвоје себе од реалности, кроз роштиљски дим и звучни пандемонијум Баје М. К., могао се назрети натпис: “Блокадери, запамтите: Срби нису геноцидан народ”.

Студенти и побуњени грађани Србије могу и морају много из тога научити, а кључно је оно што је испричано у једној причи која је стара 2.500 година.

Протагора, онај човек је мера свему што постоји мудрац, прича како је Зевс човека, слабашно биће које није имало чиме да се брани од моћних звери, ради опстанка снабдео посебним даром – политичком мудрошћу. А она, политичка мудрост, састоји се из две ствари: стида и правде.

Дакле, оно по чему се човек, а то је људска заједница, разликује од чопора голих и исфрустрираних звери су стид и правда.

И све што смо у међувремену, за ових 2500 година, сазнали о човеку није довело у питање ову причу мудраца. Напротив. И даље је реч само о томе: стид и правда. А то значи: Емпатија. А то значи: Солидарност. А то значи: Слобода. Једнакост. Братство.

Важно је што су студенти препознали колико је Видовдан значајан. Важно је и што је управо тај дан, Видовдан, означио почетак завршне фазе заједничке борбе против злочиначког режима, што се на крају мрачног тунела указало зелено светло, указало видело. Упркос свим злоупотребама, срж видовданског мита, мита у најбољем смислу те речи, здрава је и чиста јер се састоји од универзалних моралних начела или истина. Међутим, наша верност видовданском завету и његовој етици, наш однос према 15/28. јуну, најбоље ће се показати по томе како се у будућности будемо односили према још једној неизбежној и упорно негираној вододелници наше модерне повести, према 11. јулу.

Јер “Земаљско је за малена царство…”. Јер “ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Јер “боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”.

Студентима не желим Србију која је принуђена било шта да признаје. Студентима желим Србију која је слободна. А слободна је она земља којом влада правда. А правда влада оном земљом у којој је врлина стидети се. Зато студентима од свег срца желим Србију која је у стању да се стиди.

Чега? Једноставно је: онога што је зло, онога што је срамно. Убиство је несумњиво зло. Лагање у вези са тим убиством несумњиво је срамота. Све то заједно рађа, чини и одржава неправду.

И зато, само једна реч: Сребреница.

И још једна, која се у сваком смислу са њом римује: Надстрешница.

Трагови им вазда “смрде нечовјештвом”. Али узалуд им топузи.