ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Марија Ђајић: НЕ!

- A +
Марија Ђајић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КикиндиКикинда, 2. марта 2016.

"Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци."

То је једна од најважнијих порука које нам је оставио Доситеј Обрадовић. А све од Немањића па до Другог светског рата сваки умнији и виђенији Србин видео је да ћемо као народ једино успети ако се окренемо образовању. Те је тако у некадашњој Србији постојала озбиљна култура задужбинарства. Они као да су знали какав нас јад чека у 21. веку па су нам остављали поруке и задужбине у сваком кутку земље, да нас подсете кад пригусти ко смо, шта смо и од кога смо.

Стога се питам како је могуће да смо као народ тако попустили, како смо дозволили да се са нама овако страшно манипулише? Откуд на површини, у јавном простору толико бескрупулозних људи и незналица? Путем наших медија свету смо представљени као нација која је огрезла у блуду и неморалу. А то је све због тога што смо научили да ћутимо. Ћутање је постала вештина по којој смо познати. Ћутање је увек само одобравање.

Тако се ми већ дуго налазимо у оним временима када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Ако наставимо досадашњим темпом да се боримо против таквог стања незнање ће у Србији имати апсолутну власт над знањем. Стога је дошло време да променимо плочу, избацимо слушалице из ушију и ослушнемо атмосферу око себе. Ову земљу не могу променити наши родитељи, можемо то учинити само ми млади.

Како? Тако што ћемо за почетак научити да кажемо НЕ свему што нас иритира и понижава. Ја на пример кажем НЕ министру кутуре и министру образовања. Кажем НЕ свим телевизијама и новинама. Кажем НЕ свим уметницима, а нарочито драмским зато што су пасивни, зато што се не боре, зато што су кукавице и не знају да се побуне. Зато што их народ највише воли и верује им, а они ћуте и стапају се са естрадом.

Сигурно се питате ко сам ја да кажем свим тим људма НЕ. Ја сам студент Универзитета уметности у Београду. Једна од око седамдесет будућих дипломираних глумаца у 2016. години. Дакле, Србија изнедри око 70 глумаца годишње. А срећна је година кад се од тог броја запосли њих пет, шест. Дакле сарадња између министарства образовања и министарства културе је озбиљно заказала у погледу ове професије.

А ја не подносим да будем докона, те у недостатку посла у струци, док чекам да наиђе нека поштена прилика која је жељна мене као и ја ње, одлазим из овог времена па покушавам да се пребацим у неку прошост, истражујем нон стоп неке заборављене великане, па увече кад легнем уместо да маштам о свом животу ја планирам како да са тих људи скинем вео заборава. Долазим до периода оснивања позоришта у Србији и схватам да моја генерација, ако овако настави, ништа неће оставити иза себе. С том чињеницом не могу да се помирим, јер сматрам да на ову земљу нисмо дошли тек због тога да испијамо кафу и гледамо телевизор. Те са мојим колегама истомишљеницима одлазим у подухват оснивања "Поетског театра". И сад поред хиљаду ствари које истражујемо и поред свих потешкоћа на које наилазимо, размишљам о томе како да мотивишемо публику да сутра дође и погледа неку нашу представу. Па фино, ми ћемо понудити нешто што се овде одавно није нудило. Понудићемо вам младе људе пуне жеље за знањем и променом. Људе који се надмећу око тога ко ће предложити знаменитијег писца да му посветимо прву премијеру. Људе који вапе да вам покажу шта све знају и умеју. Људе који се враћају поезији, оном књижевном роду који је најтеже изводити на сцени. Људе који негују успомене на глумце старог кова као што су Зоран Радмиловић, Бата Стојковић, Бора Тодоровић, Оливера Марковић, Марија Црнобори, Мира Ступица. И не може ме нико убедити да се то не би допало чак и овим људима који гледају ријалитије или овима што одлазе из Србије.

О фамозним одласцима младих људи из Србије имам да кажем само ИДИТЕ! Ако мислите да ћете тамо јести здравије јабуке и крушке онда идите. Немојте ни случајно овде пробати да нешто својим знањем промените. Оставите незналице да владају земљом ваших предака, а ви само слегните раменима и крените у свет јер за овдашње боље и нисте створени.

А ви који остајете будите храбри, крените сами да се борите за себе, будите позитивни, решења ваших проблема су свуда око вас, а пронаћи ћете их само ако загребете испод површине. Кад год вам кажу да нешто не можете, ви им докажите супротно. И буните се. Буните се кад вам нешто не прија уместо да тражите оправдање за своје ћутање. Знајте да је ваша предност, за разлику од ових који нашом земљом владају, у томе што се ваша моћ може налазити само у знању, а њихова у незнању. Разлика између те две моћи је велика.

Ја сам промена коју желим да видим у Србији. Читам Градимира Стојковића ових дана, јер ја сам "Хајдук у Београду" и требам јатаке!

(Марија Ђајић, победничка беседа, Кикинда, 2. марта 2016)