ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Софија Ракићевић: Једино извесно

- A +
Софија Ракићевић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КрагујевцуКрагујевац, 27. фебруара 2016.

Други закон термодинамике гласи: Генерална тенденција целог универзума је да се помера из уређености и структуре у мањак уређености и структуре тј. хаос. А зар нисмо из хаоса настали?

Како год, мени делује да закон термодинамике и те како има примену данас у нашем друштву. Изразиту када је у питању знање, тј. незнање. Раније, у време сазревања моје мајке, тетке... једна од највећих срамота било је НЕ ЗНАТИ, а "кул" је значило бити бунтовник, који је читао. Да, читао је. Читао је дела од Шекспира преко Селинџера до Брехта, преслушавао плоче Пинк Флојда, Смитса или Битлса, скупљао новац за филмску касету или ново издање "Националне географије", био квалитетан ђак, човек.. Имао је свој циљ.

А данас? Данас, изгледа, не знамо колико не знамо. А да апсурд увећамо, доступно нам је много више него што је било у време наших родитеља. У мојој генерацији, "кул" је бити неинформисан. Или се можда воде оном старом, што наше баке некада користе: "Што мање знаш, мање те глава боли". Онда не сумњам да је стопа мигрена и сличних обољења у нашој држави ниска. Али драги вршњаци, драги суграђани, како сте заборавили моћ коју знање поседује? Не, није важно како и када, то је већ нека тачка у прошлости. Битно је како се из те тачке померити. Можда јесте у бунару, али постоји излаз из њега.

Човек који живи омеђен незнањем није слободан, већ је обичан заточеник. Окован, и једино што му као таквом преостаје јесте да удара главом у зид своје ћелије. А ту ћелију је сам изградио јер сваки човек по природи тежи знању, а он? Он ју је угушио. И зато страда. Немоћан је.

Двадесет први век, а на балкону Скупштине нема места за младе математичаре, победнике, али зато у Народној скупштини има места за оне који се "телепронтују", лете "ваздуплоховима", знају шта је "синеопсис"... Списак ове Еразмовске "Похвале лудости" могао би да се протегне у недоглед. Амбициозни не могу себи да приуште да студирају упоредо два факултета, али зато политичари могу да фалсификују дипломе како би се имала велика и удобна столица. И даље се ми, суседни народи, међусобно кривимо за распад Југославије, а већина наших мишљења заснива се на митовима, некаквим квазипатриотским ставовима, а не на знању, чињеницама. Особу са сметњама у развоју гледамо са висине, још јој се и подсмевамо. Важно је да имамо најновији модел аутомобила или најскупљи телефон или шта год већ може бити "амбиција" данас. Човек који не уме да се потпише шеф је образованом човеку. И рат, рат нам је изгледа мир. Изврнута слика стварности.

Управо зато, сваки корак који чинимо је корак уназад.

Требало би да схватимо да је свако од нас одговоран за себе, своје поступке и своју будућност. Дакле, NULLA DIES SINE LINEA.

Али не, људи су заслепљени. Они живе у сваком позитивном суперлативу и суперлативу тог суперлатива. Стога, нема сумње како је једном таквом нарцисоидном и златоустом народу моћ у рукама незнања. А моћ је, као што је Мишел Фуко рекао, свеприсутна. И зар нас то не плаши? Мислила сам да се људи плаше феномена антиматерије, црне рупе и сличних ствари, али не: код нас се, све су прилике, црној рупи стреми, као да јој се, због њеног снажног гравитационог поља – не да одупрети. Ми не смемо да будемо незналице, поготово политичке. Јер управо наше незнање води до повећања ПДВ-а, економских криза, изгладнеле деце, високе стопе необразованости, опште депресије, демагогије, суицидности... и низ би могао да се настави.

Сви смо ми рођени као "tabula rasa", али потребан је тако ВЕЛИКИ труд да то и останемо. Срамота. Али у Србији само да је "хлеба и игара". Опрости им Боже, не знају шта чине.

Да бисмо се покренули потребно нам је зрно храбрости да себе спознамо и кажемо: Не, ово није исправно! Желим и могу да будем бољи. И онда не постављајмо себи питање да ли је тешко, већ да ли је вредно направити помак? Одговор би требало да буде потврдан. Мој јесте. Вредно је сваког момента.

Промене су тешке, али мудри Киш је рекао: "Не волим људе који се извлаче из свега као кишне глисте. Без ожиљка и без огреботине. Комедијаши.". Стога не будимо предмет исмевања и не правимо од себе карикатуру, када можемо створити ремек-дело. Само тада смо цели, не половични. Тада, парамо небеса и ронимо у бесконачно.

И шта је решење за овај хаос?

Једино извесно је знање.

(Софија Ракићевић, победничка беседа, Крагујевац, 27. фебруара 2016)