ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Милош Давидовић: Медијска хипермнезија

- A +
Милош Давидовић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у СуботициСуботица, 3. марта 2013.

Ако медији одражавају нашу свакодневицу, рекло би се да на овом скученом Балканском полуострвцету, милиони људи сваког дана имају само један проблем који решавају од кафице уз јутарњи програм, па све до Гласа Америке у ситне сате. Ми тај датум за отпочињање преговора чекамо још из времена кад је Плутон био планета. А и избори се свакако ближе, како се могу, забога, удаљавати. Афера је било и биће их, а она пастеризована вода у картонској кутији коју називају млеком је увек загађена више правоснажним актима него микотоксинима. Да ли само ја примећујем да се новинарски позив редуковао до бесмисла?

Када сте последњи пут видели студента генерације на насловној страни дневних новина са насловом "Петар Петровић, буџетски студент Универзитета у Београду, син незапослених родитеља, завршио факултет са максималним просеком и истога дана запослен од стране успешне компаније"? Нисте одавно. А зашто? Зато што такве приче не постоје? Мада су ретке, но итекако постоје. Али се скривају пред надирућим цунамијем вести о још једном дивовском неуспеху српске дипломатије на н-тој рунди преговора, како би код нас конзумената свакодневно производили ефекат медијске хипермнезије.

Хипермнезија је појачана способност памћења појединих догађаја која је најчешће повезана са афективно обојеним стањима (изразито пријатна или непријатна искуства). У животу често желимо да заборавимо неке неугодне ситуације, али нам то отежавају интензивне емоције које прате наша осећања. А медији у Србији нам управо у томе помажу.

Не сећам се више колико је девојака у последњих пар месеци страдало од стране њихових вољених момака. Прича се о томе као да је реч о бројевима, а не о нечијим сестрама или ћеркама. Да су многе породице несрећне на свој начин, саопштио нам је на многоструко пута лепши начин велики Толстој. Зато, престанимо са истицањем агресивног као есенцијалним образцем сваког понашања. Медији, пишите свакога дана о томе како је нпр. један Милан освојио нпр. једну Ану, јер то желимо да читамо! Хајде да величамо љубав, да исто онолико медијског простора добију момци који воле своје девојке, а не само момци који их убијају.

Или, хајде да прва вест у Дневнику буде посвећења обичним људима који се свакога дана труде да буду бољи како би и Србија у којој живе, била боља. Почнимо вест мојом бака-Аницом, која је прави херој. Она има 99 година и сваког дана устаје пре мене, прошета до продавнице па до пијаце, испегла веш и прочита пар страница Стендаловог романа, поприча са комшиницом и све то стигне да уради пре него што се ико од министара довезе у скупој лимузини до још скупљег посла. Па ипак је тај министар на себе преузео право да у медијима прича како пензионери тешко живе и како би он радо помогао да су буџетске финансије у његовој моћи.

И овог 12. марта, медији ће пожурити да нас подсете да смо по ко зна који пут сви изгубили десет година. Неко десет првих, неко десет последњих, а неко десет најбољих. Зоран је ове речи приписао деведесетим, али се баш те речи савршено уклапају и у претходну деценију. Подсетиће нас на несавршено правосуђе, државу, систем. Али то може и другачије, Тог 12. марта 2003. године неки од нас били су матуранти основне школе. Од нас се очекивало да учимо, да постижемо врхунске резултате, освајамо награде, добијамо стипендије, завршавамо школе, гимназије и факултете, и ми смо то и чинили. Нисмо се помирили са тиме да Србија треба да стане након свих оних сузаваца које су гутали наши родитељи. Сваког дана смо радили више и боље како бисмо што пре опоравили Србију тешко рањену у атентату. Па ипак, о таквим људима не сазнајемо из медија.

Млади људи немају сопствене идоле, до оних које им ми саопштимо. Па хајде да им сервирамо праве вредности, да се не угледају на краткосукњасте певачице, старлете и новопечене списатељице, већ на своје вршњаке Петра, Милана, Ану, па чак и на бака-Аницу. Хајде да се одвојимо од досадних медијских тема које нам предлажу изразито непријатна искуства. Да на радију, телевизији, у новинама, колумнама и блоговима, слушамо, гледамо и читамо позитивне вести о правим вредностима. Хајде да сви будемо бољи него што јесмо, зато што наша Србија од нас то очекује.

(Милош Давидовић, победничка беседа, Суботица, 3. марта 2013)