ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Никола Масал: Желео сам да се снађем

Проглашење Николе Масала за победника 12. такмичења младих у беседништву у част Зорана Ђинђића (Фото сервис ДС) Београд, 12. марта 2017.

На самом почетку желео бих да кажем да ја уопште не волим беседништво!

Не волим беседништво, јер су ми говорници овде увек деловали некако исфолирано, намонтирано, увежбано, лажно... Деловало ми је као да наступају са позиције моралне супериорности, више као проповедници него као беседници. Публика је за њих само залутало стадо оваца, које баш они изводе на прави пут, којем баш они показују светло у тами!

Зато, ја нећу тако, јер ја нисам вичан беседништву! Ја сам нећу говорити шта да радите, како да се понашате, шта да мислите, ја свакако нећу покушавати да вас изведем на било какве путеве.

Кажу да млади одлазе, кажу да смо за то криви ми. А који ми, питате се? Покушаћу да вам помогнем да разумете. Ја ћу покушати да вам помогнем да разумете како, како то изгледа када вас страх натера да укаљате образ, како изгледа када из страха чините оно што мислите да морате. Зато ја вама нећу говорити о томе где грешите ви, већ где сам погрешио ја.

Наиме, ја сам члан партије. Владајуће партије, наравно. Јер која је сврха бити члан партије, ако она није владајућа? Ја не знам програм своје странке, не зна га ни већина мојих партијских другова. Не знам да ли уопште имамо програм! Али знам нашег председника! И њему свака част!

Свој политички живот отпочео сам не да бих се борио за будућност наше деце, већ из страха. Страха да ћу остати неснађен! А ми сви знамо шта значи "снаћи се" у нашем друштву.

И тако сам ја одлучио да се снађем, да нађем посао, изградим успешну каријеру, док све са сузама у очима аплаудирам нашем председнику, коме наравно свака част!

Мој политички живот није почео тако глатко. Од страначких функционера, приликом учлањивања у странку, дочекала ме је само кафе куварица. Очигледно да нас са сузама у очима има и превише, чим не желе чак ни из куртоазије да нас упознају.

Окружен том друштвеном елитом, отпочео сам племенити живот за сваког страначког војника. Да лепим плакате, пресрећем људе на улици, даноноћно зовем непознате особе на телефон убеђујући их за кога да гласају!

И онда, у једном тренутку застанете и схватите како сте постали оно чему сте се ругали читавог живота. Како сте постали само шраф у машинерији, оној истој машинерији која вас је и газила!

Онај посао, о коме сте толико маштали, за који сте се продали, сада оставља само испразан осећај. Од особе које је имала свој став постали сте празноглави климоглавац, од бунтовника - потрчко, од особе - бот!

Док не изгубите право да размишљате нисте ни свесни колико је то важно!

Можете слободно да ме осуђујете, али колико вас би у овој просторији, при избору између онога што је исправно и онога што је лако изабрало оно што је исправно? Никада нисте пошли заобилазним путем? Па није могуће да сам ја једини овде који је лош!

И зато, док стојим пред вама, не тражим од вас да будете бољи људи, јер ни ја нисам добар. Само тражим да схватимо колико смо лоши. Из страха. А то је бар нешто за почетак.

(Никола Масал, победничка беседа, Београд, 12. марта 2017)

Алекса Савић: Знање или моћ

Алекса Савић, победник такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића 2016. Београд, 12. марта 2016.

Шта је знање? Развијени мисаони процес? Систем? Информација коју поседујемо? Оно што се добија учењем? Емпирија? Знање је све ово и све ово га ништи. Емпирија је процес самосазнања, искуства које кроз живот стичемо, али не и знање, и у том процесу самосазнања човек се судара са својим знањем и схвата да оно што зна и оно што сазнаје емпиријом није исто – мисаони бол непојмљив је нанетом болу, њихове скале нису исте. Другачије речено, човек је данас комерцијална роба, док је читаву државу обузела мода (не)знања као вида апсолутног знања. То је постала мода од које треба да се лечимо, која преноси незнање нашој деци, учи нас моралним и другим вредностима које су се потпуно релативизовале под притиском двадесет првог века и постале пепео.

С друге стране, шта је моћ? Неко ће рећи положај, и биће у праву, други ће рећи новац, и он ће бити у праву, неко ће се определити за нешто треће, и несумњиво ће бити у праву, јер моћ, моћ је све! Међутим, сви могући одговори на питање шта је моћ садрже се у једној јединој речи – информацији. Информација је моћ данашњице. Човек без информације није моћан, он је друштвено мртав, пион којег невидљива рука помера по замишљеној шаховској табли, црним и белим пољима, непрекидно га стављајући у ситуације и положаје којима није дорастао.

Ништа вам није јасно? Ево сада ћу вам ја објаснити. Често се питамо шта је то што раздваја знање од незнања, која је то нит која знање претвара у моћ и шта је то што нас убеди да поверујемо да незнање може да буде моћ. Е па ја ћу то, као један студент машинства, као један практичан човек код кога су 2+3 увек 5 да вам објасним. Сви отприлике знате како функционише мотор, имамо зупчанике мењача, један главни који покреће остале и где сви заједно покрећу мотор. Занимљиво је то да када систем ради главни зупчаник који покреће мотор никада не може да остави стопостотан учинак рада, делови његове енергије се троше што на трење, што на кинетичку енергију, те он никада не постигне апсолутни учинак, али постоји једна ситуација када он има 100% учинак где је буквално сву своју енергију претворио у рад, то је ситуација када он искочи из система, где се он врти у празно не покрећући остале зупчанике. Тада тај зупчаник по статистици има максималан учинак, сву своју енергију је претворио у рад, али има један мали проблем, тада мотор не ради, стоји, покварен је. Таква ситуација се зове перпетуум мобиле.

Финале једанаестог такмичења младих у беседништву у част Зорана Ђинђића ''Беседе у Зоранову част'' 2016. Како бих вам рекао, Србија је данас један велики перпетуум мобиле, имамо зупчаник који се врти у празно, који нам сваког дана прича како он даје све од себе, како даје максимум, како је он своје дужности испунио, али мотор не ради а ОН није крив јер има максималне резултате. Е сад ви, пошто не знате како мотор функционише, ви сте збуњени, ви видите један зупчаник који се врти у празно, који нам стално нешто прича, који је по вама можда и добар али мотор не ради и вама ништа није јасно. Ви мислите проблем је у мотору, међутим ја који знам како мотор функционише, знам да је проблем у зупчанику, а не у мотору, а то је кључ, то је оно што раздваја знање од незнања, то је оно што нам даје јасну слику о свему.

Знање нас тера да ствари сагледамо шире, да проникнемо у суштину, да скапирамо како ствари функционишу, знање нас тера да уочимо грешку, да увек будемо свесни да нисмо дали максимум и да је максимум недостижан, ка њему се само може тежити, никада достићи, док незнање, незнање нас убеђује да смо увек у праву, да смо увек дали максимум, незнање нам говори да су увек други криви, да смо најбољи и тера нас да се вртимо у празно мислећи да нешто заиста радимо. Незнање нас тера да мењамо мотор задржавајући његов покварени део као најбољи део тог лошег мотора, док нас знање учи да је мотор увек могуће поправити мењајући управо тај покварени део.

Има још једна ствар коју не смемо да заборавимо а то је да знање и правда говоре, док незнање и неправда урличу. Зато слушајте говор, не урлик, саслушајте пажљиво и радите брзо. Јер моћ знања почиње онда када саслушате и примените, зато сада када сте саслушали, промените зупчаник, покрените мотор, јер кључ поправке овог нашег мотора је у вашим рукама!

(Алекса Савић, победничка беседа, Београд, 20. фебруара 2016, 12. марта 2016)

Марија Ђајић: НЕ!

Марија Ђајић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КикиндиКикинда, 2. марта 2016.

"Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци."

То је једна од најважнијих порука које нам је оставио Доситеј Обрадовић. А све од Немањића па до Другог светског рата сваки умнији и виђенији Србин видео је да ћемо као народ једино успети ако се окренемо образовању. Те је тако у некадашњој Србији постојала озбиљна култура задужбинарства. Они као да су знали какав нас јад чека у 21. веку па су нам остављали поруке и задужбине у сваком кутку земље, да нас подсете кад пригусти ко смо, шта смо и од кога смо.

Стога се питам како је могуће да смо као народ тако попустили, како смо дозволили да се са нама овако страшно манипулише? Откуд на површини, у јавном простору толико бескрупулозних људи и незналица? Путем наших медија свету смо представљени као нација која је огрезла у блуду и неморалу. А то је све због тога што смо научили да ћутимо. Ћутање је постала вештина по којој смо познати. Ћутање је увек само одобравање.

Тако се ми већ дуго налазимо у оним временима када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Ако наставимо досадашњим темпом да се боримо против таквог стања незнање ће у Србији имати апсолутну власт над знањем. Стога је дошло време да променимо плочу, избацимо слушалице из ушију и ослушнемо атмосферу око себе. Ову земљу не могу променити наши родитељи, можемо то учинити само ми млади.

Опширније...

Софија Ракићевић: Једино извесно

Софија Ракићевић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КрагујевцуКрагујевац, 27. фебруара 2016.

Други закон термодинамике гласи: Генерална тенденција целог универзума је да се помера из уређености и структуре у мањак уређености и структуре тј. хаос. А зар нисмо из хаоса настали?

Како год, мени делује да закон термодинамике и те како има примену данас у нашем друштву. Изразиту када је у питању знање, тј. незнање. Раније, у време сазревања моје мајке, тетке... једна од највећих срамота било је НЕ ЗНАТИ, а "кул" је значило бити бунтовник, који је читао. Да, читао је. Читао је дела од Шекспира преко Селинџера до Брехта, преслушавао плоче Пинк Флојда, Смитса или Битлса, скупљао новац за филмску касету или ново издање "Националне географије", био квалитетан ђак, човек.. Имао је свој циљ.

А данас? Данас, изгледа, не знамо колико не знамо. А да апсурд увећамо, доступно нам је много више него што је било у време наших родитеља. У мојој генерацији, "кул" је бити неинформисан. Или се можда воде оном старом, што наше баке некада користе: "Што мање знаш, мање те глава боли". Онда не сумњам да је стопа мигрена и сличних обољења у нашој држави ниска. Али драги вршњаци, драги суграђани, како сте заборавили моћ коју знање поседује? Не, није важно како и када, то је већ нека тачка у прошлости. Битно је како се из те тачке померити. Можда јесте у бунару, али постоји излаз из њега.

Опширније...

Никола Вукић: Желим да знам, али у Србији

Никола Вукић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КрагујевцуКрагујевац, 27. фебруара 2016.

Hi, I am looking for a job. Ich bin auf der Suche nach einem Job. Jag letar efter ett jobb. Estoy buscando un trabajo. Ech sichen eng Aarbecht. Dober dan, Iščem službo. Добар дан, тражим посао. Ово последње ми некако најтеже да изговорим, вероватно јер га најбоље разумем. Свестан сам колико данас те речи у Србији не значе ништа. Још кад бих и диплому пружио на увид, видео бих колико је теже ову реченицу изговорити на матерњем језику, а не на енглеском, немачком, шведском, шпанском.... Можда се зато и трудим да је изговарам на језима које мање разумем...

Као мали, био сам прави сањар, као и сви који се сећају кад су били деца. Сањао сам да будем астронаут, ватрогасац, полицајац, судија, научник, учитељ. Ја и данас сањам, верујем као и сви ви овде. Међутим, данас сви сањамо неке друге снове, порасли смо, желимо више, желимо даље. Сви ми желимо да остваримо неке снове. Ја сам сањао на свом језику, верујем и ви. Складно томе, није ми падало на памет да снове остварујем на другим језицима.

Међутим, као што народ каже, враг је однео шалу.

Опширније...

Милица Стојановић: Знање је највеће богатство

Милица Стојановић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ВрањуВрање, 25. фебруара 2016.

Питам се шта је боље? Проширивати своје видике и своје знање или остати у незнању и дозволити да систем у држави, друштву манипулише тобом? Живим у малој средини. Провинцији на југу ове наше јадне државе. Као што многи кажу: "Што јужније то тужније". Има истине у томе. Људи у овој нашој земљи су заостали. Живе у прошлом времену. Једино што их занима јесте трачарење и испијање кафе. Ако си имало успешан у свом послу и добро зарађујеш, одмах си проглашен за криминалца. Кивни су и љубоморни на успешне људе. Није све тако црно, ипак постоје младе наде које желе бољи живот у овој земљи.

Ја сам одлична ученица 3. разреда природно-математичког смера у мојој општини. Већ би требало да одлучим шта желим бити у животу и шта желим од свог живота. И знам! Желим завршити права. Али ево већ проблема при самом спомињању овог факултета. Наилазим на неодобравања, првенствено од своје мајке која ми каже како је наша земља у заостатку за осталим светом 50 година а пуна је правника. Што би она рекла: "Има их на сваком ћошку". Желим да завршим факултет с којим бих сутрадан отишла одавде и боље живела. Тако данас размишља већина људи.

Опширније...

Ђорђије Андрић: Мајстор Бата

Ђорђије Андрић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Новом СадуНови Сад, 23. фебруара 2016.

Нисам гласао за ову власт. Али, мислећи тада, од два зла, ово је мање, потајно сам навијао да побједе. И побиједили су. Сада видим како нам је и докле смо догурали. Знање је моћ. Ако је незнање моћ, последице су тешке. Последице јесу тешке, али не кривим полуписмен народ што је преварен, јер људи су вјеровали да ће бити боље, желе да вјерују, имају потребу да се надају, јер човјек који нема наду, јесте очајник.

Дошли су преваранти, дошли су лажни доктори са лажним дипломама без икаквог знања. Постали су директори јавних предузећа, градоначелници и министри. Врсни продавци магле. Уче нас како зими треба да се носи јакна јер је хладно, а да је љети добро склонити се у хлад јер је вруће.

Зоран Ђинђић је рекао: "Етику добрих намера требало би да заменимо етиком одговорности за последице". Хеликоптерска несрећа. Да ли је намјера Бате и Лончара била да људи погину? Сигуран сам да није. Да ли је намјера била да се сликају на аеродрому као спасиоци бебе? Сигуран сам да јесте.

Опширније...

Давид Вучинић: Српска салата

Давид Вучинић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду Београд, 20. фебруара 2016.

''Знање је знати да је парадајз воће, а мудрост је не ставити га у воћну салату'', речу су Брајан Џералд О' Брискола. Слично њима су и мене моји душебрижни родитељи, у тек зачетој демократској Србији, пред сам полазак у основну школу, учили: ''Знање је знати да је знање моћ, а мудрост ти је сине знати да ћеш се од њега најести хлеба''.

Некоји дан касније, ја, дете од непуних 7 година сам посведочио да се човек од знања, у сред белог дана, на плочнику белог града, од тог свог знања, може најести само метка, а не хлеба. Тај је човек, на општу дугорочну жалост, преминуо од последица тровања тим оловним обедом. А ја, дете? И ја сам тада био убијен, али у појам.

Касније сам, одрастајући, схватио да ниједан трговац неће бити дугог века, ако као и већина не лаже мирног лица и хладног гласа, јер онда као такав не задовољава потребне квалитете. И заиста, неко такав би морао да буде елиминисан из из окружења, попут каквог парадајза из воћне салате: јесте да је воће, али у таквој смеси не припада.

Опширније...

Душан Стевановић: Ко се мрака не нагледа, тај се светла не зажели

Душан Стевановић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу Ниш, 19. фебруара 2016.

Време је за поезију.

Кад је био мрак, кад је био мрак,
Појурио шврћан мастер,
Чак, чак, чак
Да ли га је преписао ил' га није преписао
То ни он сам није знао
Јер је био мрак,
Јер је био мрак.

Пре Светог Саве, каже предање, народ је воловима уносио светлост у куће, па Свети Сава начини народу прозоре како не би живео у мраку. Биће да се мрак у Србији запатио, а паучина на прозорима одомаћила. Стиче се утисак да мрак више никоме и не смета, дапаче измешали се људи и волови, па се више не да разазнати ко од мрака више ћара има. Ућари се у том мраку по која диплома, одбрани се и по који докторат, добауља се до неке фотеље, одшкрину се врата које канцеларије.

Заборависмо на Саву и прозоре, па кличемо мраку – нека је благословен, нека се 'иљади, нека траје, слава мраку и ономе ко светло угаси. И молитве почињаху: мрак наш насушни дај нам данас, и опрости нам светлост нашу, као што нам опраштају и владари наши. Мрак постаде ресурс и бренд наш најважнији. Сву снагу и све умење усмерисмо ка мраку: мрак за понети, мрак за код куће, медијски мрак, економски мрак, пољопривредни мрак, мрак за клечање, мрак за чучање, ружичасти мрак, државноударнички мрак, мрак за шврћане, мрак за поплављене, мрак за жележару, мрак за пензионере са попустом, мрак за грађане и сељаке, за професоре 4% мрака, за лекаре и осталу умишљену елиту 2%. Ко се мрака не нагледа, тај се светла не зажели.

Опширније...

Лазар Новковић: Знање

Лазар Новковић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Сремској Митровици Сремска Митровица, 14. фебруара 2016.

На питање: "Знате ли ко је Марија Монтесори?", у друштву неколико младих у којем сам се налазио, нико није знао одговор. На оно друго,"Ко је Станија Добројевић?", сви су знали.

Колико се знање стварно цени у друштву у којем живимо? И шта је знање уопште? Са различитим појмовима поистовећујемо ову реч. Некад се углавном знак једнакости постављао између знања и образовања, па између знања и обавештености, а данас, нажалост, између знања и имања, односно богатства. И то не духовног, што би се и могло разумети, већ материјалног богатства, оног, које се мери количином новца, бројем спратова, марком телефона, ексклузивношћу пића и ресторана у којем га испијамо.

А, као што Владика Николај рече: "Ако смо богати оним што мишеви могу изгристи и лопови однети, шта ћемо ако мишеви стварно изгризу и лопови однесу?"

Шта нам остаје?

Знање и наше духовно богатство. Знање јесте моћ! И то, пре свега, оно знање које полази од сазнања о нама самима, од тога ко смо, шта смо, какви смо.

Опширније...